Evo još jednog  lepog primera komunikacije s decom „vrtićkog“ uzrasta iz kojih najviše mogu profitirati i koja im pomaže da iskoriste svoje potencijale. Učimo od onih s iskustvom!

Tekst: Jasna Sršen, vaspitačica i autorka

Lepo toplo vreme. Deca iz vrtića na igralištu igraju se raznih skakućućih igara. Grupa dečaka je igrala već nekoliko dana fudbal. Imali su u ekipi dečaka koji je trenirao fudbal u nekom klubu. Bio je sav u fudbalu. Da je mogao, i spavajući bi ga igrao. Njemu je bilo dopušteno da bira i golmana i sudiju. Zarazio je svoje društvo fudbalom. Učio ih je ono s čim je ovladao na treninzima u klubu. Dobio je i novo ime – Naj!
Lopta je bila inače dosta nestašna. Tog dana bila je jako nestašna. Biće da joj je dosadilo da je stalno šutiraju. Svako malo odluči da se odmori i hop preko ograde. Deca nisu mogla da izlaze na ulicu, jer je put bio vrlo blizu. Ulica je bila uska. Čekali su da naiđe koji prolaznik i doda im loptu. Uvek su veselo zahvalili prolazniku:

– Hvala čiko, baš ste dobri!

Prolaznicima se sviđalo što su djeca bila kulturna i uvijek bi im pomogli prelazeći i s druge strane ulice da im dodaju loptu. Lopti je dosadilo da se vraća. Odluči da promeni putanju bežanja. Skočila je ravno kod jednog komšije u dvorište. Zabrinutost na licima fudbalera je bila očigledn. Ekipno su dotrčali do vaspitačice i izneli problem:

– Vaspitačice, lopta je otišla kod komšije u dvorište! Šta ćemo sada?
– To je vrlo nestašna lopta! Zamolićemo komšiju da vam je dobaci, a vi je urazumite! Ta to je vaša lopta. Ona je deo vašega tima. Bez nje nema igre.Trebala bi da bude dobra kao i vi. Recite joj da igra ”fer”. Tako rade pravi sportisti. – odgovorila je vaspitačicaa i učinila potrebne sportske korake da lopta dođe u teren.
Mislila je da je problem rešen. Ta, mališani su bili pametni! Razumeli su više nego što odrasli mogu misliti da razumeju. Ekipa je veselo nastavila igru.

http://sasabooks.blogspot.com/2018/10/blog-post_9.html

Vaspitačica je posmatrala da vidi šta to lopta izvodi kad stalno ide gde ne treba. Zaključila je da ne voli Naja, koji je udara tako snažno kao da je na velikom igralištu. Napravi vaspitačica ”time out” dižući ruke u slovo T i pretvori se u trenera. Cela se ekipa u tren okupi oko nje. Kada trener zove, znali su da je nešto jako važno.

– Mali je prostor i igra se samo mali fudbal. Lopta se ne sme udarati jako, odmah pobegne! – rekla je trenerski suvereno vaspitačica. Svi su se složili, samo je na licu Naja vidjela tiho negodovanje. Igra se ponovo zahuktala. Lopta je skakutala od igrača do igrača. Trajalo je to dosta dugo. Lepa dodavanja. I onda puk – gol. Gol je primila ekipa najigrača, Naja. Bio je vidno ljut.
Žustro je vodio loptu s centra prema protivničkom golu. Gorio je od želje da zabije gol. I to sam! Neko mu oduzme loptu! On svu svoju energiju upotrebi da je vrati. I uspeo je! Ali oko njega je već bilo nekoliko igrača. Videvši da nema kuda i da će izgubiti loptu, raspali je Naj svom snagom i lopta ode opet preko ograde.

http://sasabooks.blogspot.com/2018/10/blog-post_9.html

Svi su igrači stajali pokraj ograde i čekali da neko prođe. Nikoga nije bilo. Dosadilo im je da čekaju. Upute se treneru po pomoć.

– Vaspitačice, opet je lopta otišla preko ograde. – povikali su uglas.
– Ozbiljno! Videla sam ko ju je nagovorio da tamo ode! Taj neka je nagovori da se vrati. – govorila je vaspitačica i gledala Naja ravno u oči. Naj je ćutao. I drugi su ćutali. Ta, ko je video cinkariti najigrača. A opet kako do lopte? Igrali bi fudbal. Vreme ne stoji. Čitala je njihove misli koje su se rojile u njihovim malim glavama. Činilo joj se da vidi ispred sebe male košnice s puno zujanja u njima. Vaspitačica se okrene i ode na klupu za trenere. Ekipa je ostala u jadnom stanju, napuštena.

Prišli su ogradi i smišljali kako će doći do lopte. Doneli su i neku podeblju šibu ne bi li je približili ogradi. S mukom, ali uspeli su. No, lopta nije nikako htela da prođe kroz nijedan otvor u ogradi! Da je samo malo uvukla stomak, prošla bi! Tvrdoglava neka lopta. Pružali su ruke kroz otvore da je dohvate i provuku.

– Gledajte, lopta se naduvava. Veća je nego pre. Nećemo je nikada provući. Prevelika je. – zaključi jedan golman.

– Što aemo onda? – upita nekoliko igrača istovremeno.

Naj u odjednom legne na zemlju, bolje je reći – tresne! Ispod ograde provuče ruku i podigne loptu u vazduh.

– Provuci ruku kroz ovu rupu iznad moje ruke. Primi loptu i podigni je do druge rupe. – dao je uput najbližem igraču.

Ovaj tako učini. Naj se digne sa zemlje, proturi ruku kroz rupu ispod lopte i podigne je do sledeće gornje rupe u rupastoj ogradi. Loptu prihvati drugi igrač na otvoru, treći na trećem, četvrti… i doguraše loptu do vrha ograde, gde ju je okružilo nekoliko ruku istovremeno da opet ne pobegne. Lopta je bila u njihovom terenu. Pobednički su vikali iz sveg glasa kao da su upravo savladali najbolji fudbalski klub u zemlji:

– Uspeli smo, vaspitačice, uspeli smo! Mi smo uspeli, mi smo uspeli…

– Bravo, Naj!! – reče mu vaspitačica smešeći se.

– Ma nije to ništa. Nestašna lopta!

Igra je nastavljena. Pobijedila je protivnička ekipa u kojoj nije igrao Naj, doduše s jednim golom razlike. Naj je igrao čisto sportski. Nije više šutirao loptu kao iz katapulta kada mu nije išlo “od noge”. I dalje je ostao za sve igrače Naj. Ta kako i ne bi! Znao je kako da nagovori loptu da uđe u dvorište.

http://www.roditelji.hr