U vrtiću su deca imala svakodnevni ritam u organizaciji života. Posle igre na vazduhu i dosta kretanja pripremalo se za ručak, a onda laganim ritmom i za odmor. Kako dosta potroše energije, deca se odmaraju ili spavaju na malim krevetićima. Svakoga dana uglavnom svi zaspu kao ”bebe”. Samo je Marko uvek bio budan i odmoran. Ustao bi i nečim zabavio, ali se videlo da ne voli da se sam igra. Želeo bi društvo. A društvo samo spava i spava. U poslepodnevnoj igri je bio malo nervozan i razdražljiv.
Vaspitačica je tiho igrala s njim društvene igre. Kada mu je dosadilo reče:
– Vaspitačice ja bih se igrao s Petrom. Zašto on uvek spava?
– Petar se naigrao, naskakao i umorio. Sutra probaj s dečacima da igraš fudbal. I ti ćeš sigurno zaspati. – reče vaspitačica.
– Ali ja ne mogu nikada da zaspin. Ni kod kuće. – odgovori
– Hajdemo sada da igramo jednu igru koju do sada nisi igrao. – predloži vaspitačica.
– Ne mogu da igram kada je ne znam. – odgovori.
Bio je dete koje “duva na hladno”. Posmatrač. U nove situacije se ne ”uvaljuje”. Kada dosta toga usvoji gledajući kako to drugi rade, uključi se i on.
– Da li si ti odmah znao da hodaš čim si se rodio? – upita ga.
– Nisam. Bio sam beba! – odgovori i nasmeje se s osećajem – pa razume se.
– Netko te je učio da hodaš? – upita vaspitačica.
– Da. Mama i tata. Kao i seku sada. Još malo pa će hodati sama. – usklikne.
– Eto, vidiš! Otkada se rodimo, stalno nas neko nešto uči. Zato smo jako pametni. I ti i ja. Je li tako?
Sada ću te naučiti jednu igru koju tvoji prijatelji još ne znaju. Onda ćeš ti naučiti njih kada se probude. Biće iznenađeni. – pokušala je vaspitačica polako da tera vodu na pravi mlin.
Igrao je Marko s vaspitačicom jednu staru, jednostavnu društvenu igru ”Mlin”.
Stalno je ”pobeđivao”. Bio je presrećan. I naravno, jedva je dočekao da se spavalice probude da im se pohvali:
– Aha, ha. Aha, ha! Znam jednu novu igru, naučio sam je. A vi niste!
Neko mu dobaci na isti način:
– Pa, šta onda što ne znamo. Naučićemo. A, ti nikada nećeš naučiti da spavaš!
Sutradan ga je vaspitačicama u igrama napolju podsticala i motivisala za nešto više akcije, ali nije joj uspevalo. Mali je bio tip ”sporovoznog” čoveka.
”To ne može niko da promeni.” – zaključila je, razmišljajući šta bi mogla da uradi.
Sutradan je Marko postao odlučan:
– Vaspitačice, ja ću danas leći u krevet i zaspati.
– Odlično, zaspaćeš! Ti si velik, ti to znaš i možeš. – odgovori ona.
Spustio se na krevetić, umirio i tako ležao neko vreme. Bacio je pogled po prostoriji da se još jednom osvedoči da svi njegovi prijatelji u vrtiću spavaju. A onda reče:
– Vaspitačice, ja ne mogu da zaspim.
– Dobro, igraćeš se. – odgovori ona.
– Dosadile su mi sve igre i slikovnice. – odgovori on.
– Dobro. Naučiću te igru koju još ne znaš. Ali, sva pravila ove igre moraš poštovati. – pokušala je dogovoriti uspešnost igre unapred.
– Hoću. Hteo bih da znam sve što i drugi znaju. Hteo bih da znam da spavam, a ne znam kako ću. – odgovori on.
– Evo, naučiću te ”Igru spavanja”. – reče vaspitačica.
– Ne postoji takva igra. – reče samouvereno.
– Postoje svakakve igre. I ”Igre spavanja” i ”Igre jela” i druge! Naravno samo ako se želiš uvek da igraš. – doda brzo vaspitačica.
– Pa, dobro onda. Reci kako ide. – prozbori on s prizvukom poverenja.
– Lezi kako ti je udobno. Reci nogama i rukama da budu mirne, a trepavicama da ne žmirkaju.
Slušaće te. Ti si njihov gospodar! Ako se mrdnu naredi im da se umire. Ja idem da im ne smetam. Pozovi me kada budeš vedio da se ne mrdaju.
Vaspitačica je pripremala sve što je potrebno za popodnevni rad s decom i virkala na Markov krevetić. Činilo joj se da je morao pomalo umirivati neposlušne ruke, pa onda noge.
Nakon nekog vremena imala je osećaj da se mali uljuljkao i da nema više s njim posla. Danas će čovek zaspati!
– Vaspitačice, dođi. Umirili su se. – pozove je on šapćući.
– Šta je bilo? – upita ona.
– Rekla si da te pozovem kada se ruke i noge umire. Poslušale su me. Šta ćemo sada. – upita iščekujući.
Ona sedne pokraj njega na krevetić i doda:
– Sada moramo umiriti glavu, mozak u njoj. On zna biti jako nemiran. Stalno nešto misli i ne da ti mira. Ali on često neće ni da posluša. Zato ćemo ga malo prevariti. Udahni puno, puno vazduha više puta. Udiši sve dok se mozak ne umiri. To je njemu fino kao tebi kad jedeš sladoled. Od toga će zaspati sto posto! – dovrši vaspitačica novu igru.
Ostala je da sedi neko vreme uz malenoga. Poštovao je pravila igre i ubrzo zaspao.
U vreme ustajanja iz krevetića graja:
– Teta, gledaj čuda! Marko je zaspao!
Dolazili su i gledali spava li zaista. Pipkali su ga. Marko se probudio i ugledao puno lica iznad sebe. Bio je kao u bunilu.
Onda se prolomi u sobi:
– Bravo Marko! Naučio si da spavaš! Naučio si da spavaš, naučio si da spavaš… to je dalje bilo pevano u nekoj njihovoj melodiji.
Predložili su da Marko postane ”učitelj spavanja” ako se u vrtić upiše neko novo dete, a ne zna da spava. Markova se taština naduvala… Naravno, s osmehom na licu se prihvatio učiteljstva.
Nije više bio posmatrač. Uključivao se u igru s decom, a često bio i ”kolovođa”.
Spavao je svaki dan snom pravedenika i u iščekivanju svoje učiteljske službe.
