Molila sam tatu
da mi društvo pravi,
da mi čita priče
i da me zabavi.
On mi odgovara:
„Dušo moja bela,
ja sad mnogo žurim,
jer moram kod pčela“.
Obećanje mama
ispunila nije
lutkici bar jednu
suknju da sašije.
Kad je pitam savetuje
da se ja ne jedim:
„Sačekaj me srce moje
da po kući sredim“.
Molila sam seku
da crtamo ptičice,
da bojimo sličice
il’ igramo igrice.
„Ne ljuti se, dušo –
reče tad i seka –
ja se mnogo žurim,
mene društvo čeka“.
Svi nekuda žure,
nekuda se spremaju,
pa za mene ni malo,
svog vremena nemaju.
Zašto su svi takvi,
hoće da se mole,
za mene se žure,
a mnogo me vole.
