Dozvolite mi da vam predstavim
sanjara sa snovima plavim.
Pesnik se nikad sasvim ne budi.
On uvek nešto prede i plete.
Pesnik je spolja ko i svi ljudi
a iznutra — pravo pravcato dete.
I to — dete koje se čudi
ponečemu što rade ljudi.
Pesnik gleda u svet kroz perce
pauna i kroz frulu od zove.
Njemu je kap rose — jezerce
po kome najlepše lađice plove.
Roj svitaca i buket cveća —
to je za njega najveća sreća!
Pesnik je srećan i kada pati
i opet — tužan u bašti sreće.
Pesniku svaka pesma uzvrati
po kap detinjstva, kao proleće.
Kad jutru sine slavuj u glavi
prvo se bratu pesniku javi.
Tada on luta kroz polja raži
ko da se u bulke zaljubio
I SVE TAKO, KAO DA TRAŽI
NEŠTO ŠTO NIJE IZGUBIO …
Svake večeri i svake zore
on traži rime i metafore.
Kad ih nađe, pesnik je tužan
i ceo svet mu postane ružan.
A kada nađe — sunce obasja
brežuljke s krunama cveća i klasja.
Pesnik se smeši i trepti, trepti
u duši sveta ko zlatni leptir.
Malo čupka travke za kose,
malo mazi ive na međi,
malo niže jagode rose
na pozlaćene končiće žeđi …
Pa siđe u neku zavičajnu dolju
da pesmi otkrije tajnu.
Jer, pesnik voli, to nisam reko,
kćer jedne tihe sunčeve bašte,
koja boravi negde daleko
u predelima njegove mašte.
ZBOG NjE ON, DECO, SVAKOG
DANA OSEDLA BELOG KRILATOG ATA,
I ZBOG NJE JE TAJ SIN ROSNIH POLJANA
IZUČIO BEZBROJ ZANATA!
