Home Svaštara PISMO VASPITAČICE IZ VRTIĆA NAKON MESEC DANA ADAPTACIJE

PISMO VASPITAČICE IZ VRTIĆA NAKON MESEC DANA ADAPTACIJE

1243
0

Ja sam vapitačica. Moje je srce veliko poput Planete i otvoreno je a svakoga ko u njega želi da uđe. Moj je zagrljaj dovoljno topao da otera svaku tugu, piše vaspitačica Kristina Kaliman

  1. septembar. Početak nove pedagoške godine. Nova jaslička grupa, 20-oro dece. Petoro u vrtić upisano lani, petnaestoro po prvi put kreće u vrtić. Razlika u starosti najmlađeg i najstarijeg deteta: 1 godina, 4 meseca.

Period adaptacije. Dece, roditelja, vaspitača. Odvajanje dece od roditelja, mnogih od njih po prvi put u životu. Iznenađenje, tuga, strah, neizvesnost. Suze, plač, vrištanje. Jedno se dete odvaja od ostalih i pronalazi mirni kutak u kojem će se umiriti. Jedno dete plače na vratima iščekujući dolazak majke. Svaki pokušaj umirivanja deteta, razgovora i zagrljaja rezultuje još većom tugom. Još dvoje dece reaguje na isti način negde u prostoru dnevnog boravka uz neverbalnu poruku: ne diraj me, ne obraćaj mi se, ma uopšte me ne gledaj! Ostali trče za vaspitačicom, tražeći utehu. Zagrli me, podigni me, pričaj sa mnom, pevaj mi. Ne čini ništa nepredvidivo.

DA IMAM JOŠ BAR TRI PARA RUKU

Tu smo gde jesmo i svaka nam promena teško pada. Po prvi puta u životu razmišljala sam o estetskoj operaciji. Korekcija nosa? Zatezanje bora? Popunjavanje usana? Ne. Razmišljala sam o ugradnji dodatnih parova ruku. Barem tri, za početak, kako bih istovremeno mogla utešiti svu decu koja su dosad stigla u grupu, prihvatiti ono koje se upravo pojavilo na vratima, podeliti im obroke, presvući pelene, dodati igračku, obrisati prolivenu vodu…

U prvome mesecu doznajem svašta o svojim malenim prijateljima. Jedan od njih još nije prohodao. Dvanaestoro jede potpuno samostalno, šestoro se muči sa kašikom i treba ih dohranjivati, dvoje uopšte ne jede samo. Dvoje dece iz grupe ima teške alergije. Na različite namirnice. Njihov jelovnik proverim triput pre nego što im išta dam da jedu. Po prvi put u životu čitam i sastave grickalica i keksa, da štetnih namirnica ne bi bilo čak ni u tragovima. Desetoro samostalno pije iz čaše bez prosipanja, šestoro treba pomoć u pridržavanju čaše da vode ne bi bilo posvuda osim tamo gde treba da završi (da, naučila sam to na teži način), četvoro čašu ne zna ni da drži. Jedno dete odlazi na wc, troje na nošu, ostali nose pelene. Većina dece u vrtić donosi nešto od kuće. Neki imaju dudu, neki nose igračke, neki dekice. I to je u redu, podstičemo ih da donose prelazni objekt, predmet koji će dete povezivati sa sigurnošću i udobnošću doma.

JASLICE SU POSTALE DIVNO MESTO

Mesec dana kasnije, svi smo se bolje upoznali i prihvatili u svim svojim različitostima. Rutina koju su deca usvojila olakšava im boravak u vrtiću. Svaki dan prolazi isto – dolazak u vrtić, oblačenje papučica, opraštanje od roditelja, doručak, igra i planirane aktivnosti, presvlačenje pelena, voćni obrok. Izlazak na terasu, povratak u sobu. Ručak, popodnevni odmor, igranje, odlazak kući.

Dan je postao predvidiv i sada svi sa sigurnošću znaju da će roditelji doći po njih. Vole ih, nikada ih neće zaboraviti. Još uvek povremeno ima suza. Najčešće iz saosećanja jer nam je upravo stigao novi dečak koji prolazi kroz ono što su ostali već prošli. Ali jaslice postaju divno mesto… Mesto u koje deca polako, svakim danom sa sve većom sigurnošću i srećom, ulaze s osmehom i jure u zagrljaj vaspitaču. Mesto na kojem se peva, pleše, svira, igra plastelinom, slika temperama. Mesto na kojem se čitaju najčarobnije priče. Mesto na kojem se deca vola, neguju, prihvataju, razumeju i podstiču da budu najbolje što mogu biti.

Većina dece u grupu ulazi bez plača. Poneki od njih sa velikim osmehom trče ravno vaspitačici u zagrljaj. Do kraja godine će to biti većina. Omogućila sam im da osećaju sigurnost  i poverenje da to učine i osećam zadovoljstvo. Devojčica koja je tvrdoglavo odbijala da jede jutros je pojela doručak po prvi put. Moje su se strpljenje i upornost isplatili i osećam olakšanje.

OSEĆAM PONOS I NEŽNOST

Devojčica koja je tražila mirni kutak kako bi se osamila u svojoj tuzi, danas veselo trči po našoj terasi uz široki osmeh. Osećam njenu sreću i srce mi je njome ispunjeno. Omogućila sam da se tako oseća dajući joj potrebno vreme da se oseća bolje. Dečak mazi i ljubi prijatelja koji plače i treba utehu. Osećam ponos i nežnost jer je uz moj primer naučio kako nekome pružiti podršku. Čujem poznatu melodiju, poznate reči koje spontano izlaze iz dečijih usta dok su zaigrani nečim sasvim drugim. Osećam uspeh jer sam ih naučila tu pesmicu.

Deca mogu, znaju i žele. Čak i u jaslicama mogu biti samostalni. Mogu sami jesti, piti i doneti maramicu kako bi obrisali nosić. Mogu biti odgovorni za svoje postupke i stvari. Znaju koja su pravila grupe i šta se od njih očekuje. Znaju da su voljeni i uvažavani. Žele da se igraju i uče kroz igru. Žele da usvoje nova ponašanja, veštine i sposobnosti koje će im pomoći u životu. Žele da ekperimentišu i otkrivaju nove stvari. Žele da se smeju i budu srećni, ali i imaju pravo da povremeno budu tužni. Moj posao je da im u tome budem pomoć, podrška, da ih guram napred i omogućavam im nova iskustva i spoznaje.

Ja sam vaspitačica. Moje je srce veliko poput Planete i otvoreno za svakoga ko u njega želi da uđe. Moj zagrljaj je dovoljno topao da otera svaku tugu. Moje lice ima osmh za svaku dečiju nespretnost, dogodovštinu, upornost, napredak, uspeh. Moje je razumevanje duboko poput okeana. Moje su sposobnosti dogovaranja i postizanja kompromisa bolje nego svih diplomata ovoga sveta. Moje je zadovoljstvo životnim pozivom koji sam odabrala… neopisivo.

PIŠE KRISTINA KALIMAN, VASPITAČICA

https://miss7mama.24sata.hr/vrtic/razvoj-od-druge-do-seste-godine/pismo-tete-iz-vrtica-nakon-mjesec-dana-adaptacije-3396

POČETNO MATEMATIČKO OBRAZOVANJE...

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here