Драга мама, почесто те сањам,
кућу, Грмеч, над њим небо сјајно,
разбудим се, слушам Уну нујно
и у јастук отплачем потајно.
Од куће сам већ недјељу пету
у Бихаћу, у далеку свијету.
Да ли ме се сјећа добри Жућо,
је л’ Шаруља теленце добила,
шта ли раде јагањци и овце,
да л’ су здрави Дорат и кобила?
Је ли прошло михољданско славље?
А ти, мама, како си са здрављем?
Је л’ већ вријеме да орахе тресу?
Тога нема овамо у граду.
Остави ми бар двије прегршти,
добро сакриј, да ме не покраду.
Чак и овдје, усред интерната,
има браће од тога заната.
О Бихаћу да ти нешто причам?
Не видиш га од силних дућана.
Људи врве тамо и овамо,
смутила ме гужва непрестана.
Нико нема говеда ни овце,
нит шта раде, само броје новце.
Некидан је овдје био вашар,
то је била грдна смијурија,
дошла мечка и пеливан славни,
име му је Ариф Тамбурија.
Ту потроших, дајем ти на знање,
два динара, читаво имање.
Како ли сам пожелио, мајко,
да те видим бар мало, зеричак,
да завирим у шталу и башту
и да Жући бацим на реп чичак . . .
Од Бихаћа, из тавних даљина,
вози писмо гарава машина.
Photo by Joanna Kosinska on Unsplash
