Home Kerefeke poezija ПИСМО – Бранко Ћопић

ПИСМО – Бранко Ћопић

34
0

Драга мама, почесто те сањам,

кућу, Грмеч, над њим небо сјајно,

разбудим се, слушам Уну нујно

и у јастук отплачем потајно.

Од куће сам већ недјељу пету

у Бихаћу, у далеку свијету.

 

Да ли ме се сјећа добри Жућо,

је л’ Шаруља теленце добила,

шта ли раде јагањци и овце,

да л’ су здрави Дорат и кобила?

Је ли прошло михољданско славље?

А ти, мама, како си са здрављем?

 

Је л’ већ вријеме да орахе тресу?

Тога нема овамо у граду.

Остави ми бар двије прегршти,

добро сакриј, да ме не покраду.

Чак и овдје, усред интерната,

има браће од тога заната.

 

О Бихаћу да ти нешто причам?

Не видиш га од силних дућана.

Људи врве тамо и овамо,

смутила ме гужва непрестана.

Нико нема говеда ни овце,

нит шта раде, само броје новце.

 

Некидан је овдје био вашар,

то је била грдна смијурија,

дошла мечка и пеливан славни,

име му је Ариф Тамбурија.

Ту потроших, дајем ти на знање,

два динара, читаво имање.

 

Како ли сам пожелио, мајко,

да те видим бар мало, зеричак,

да завирим у шталу и башту

и да Жући бацим на реп чичак . . .

Од Бихаћа, из тавних даљина,

вози писмо гарава машина.

 

Photo by Joanna Kosinska on Unsplash

 

SAŠA BOOKS

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here