Živeli dedica i bakica. Bili su siromašni.
Jednoga dana bakica je čistila grašak. Jedno joj se zrnce graška skotrljalo na pod. Tražila ga je, tražila, ali ga nije mogla naći. A zrnce našlo rupicu na podu i tu ostalo. I počelo rasti. Rastao je grašak, rastao, i narastao sve do plafona.
Onda bakica kaže dedici: „Dedice, popni se na tavan, napravi rupu u plafonu, neka raste dalje naš grašak, zeleni grašak.“
Dedica se popne, napravi rupu u plafonu i grašak nastavi da raste.
Rastao, rastao i narastao sve do krova.
Onda opet bakica kaže dedici: „Dedice, popni se na tavan, napravi rupu u krovu, neka i dalje raste naš grašak, zeleni grašak.“
Dedica se popne na tavan, napravi rupu u krovu, i grašak nastavi da raste.
Rastao, rastao i narastao sve do oblaka.
Opet bakica kaže djedici: „Djedice, popni se po grašku i vidi je li dozrio naš grašak, zeleni grašak.“
Dedica se popne po grašku, sve tamo do oblaka, a kad dođe do oblaka, vidi: na oblaku sedi petlić Zlatni Krestić, a kraj njega – mlinčić.
Uzme dedica petlića Zlatnoga Krestića, stavi ga u nedra, uzme i mlinčić, stavi i njega u nedra i spusti se po grašku k bakici i kaže: „Vidi, bakice, šta je bilo na oblaku! Petlić Zlatni Krestić i kraj njega mlinčić!“
Bakica odmah htede da vidi kako mlinčić melje. Okrene dršku, a ono iz mlinčića ispadne – palačinka. Okrene opet, a ono – kolač. Pa opet okrene dršku – palačinka. Pa opet okrene, pa opet kolač. I sve tako – palačinke i kolači. Najeli se dedica i bakica i naravno, pjetliću dali.
I od toga dana više nisu nikad bili gladni.
Ali, jednoga dana prolazio kraj kućice dedice i bakice neki „fini gospodin“. Bio je ogladneo, pa je ušao u kuću i pita bakicu: „Imaš li, bako, štogod za jelo, jako sam ogladneo?“
A bakica kaže: „Nemam ništa drugo, nego samo palačinke i kolače.“
„Dobro, daj to!“
Uzme bakica mlinčić, okrene dršku – ispadne palačinka. Okrene opet – kolač. I dade onom „finom gospodinu“ da se najede.
A on jede palačinke i kolač i sve misli:
„E, kad bih ja imao takav mlinčić, mogao bih prodavati palačinke i kolače, pa bih postao bogat, prebogat.“
Pa onda zapita bakicu:
„Bako, bi li ti meni prodala taj tvoj mlinčić?“
A bakica mu kaže:
„A ne, ne bih ga prodala. Mi bismo novce brzo potrošili, a ovako ćemo uvek imati za jelo.“
I bakica izađe na dvorište da nešto napravi.
A onaj „fini gospodin“ zgrabi mlinčić, pa s njim kroz prozor, bež na ulicu – pobegne i ode u grad u svoju kuću.
Bakica se vrati u kuhinju i vidi – nema onog „finog gospodina“, ali nema ni mlinčića.
Bakica počne plakati, dođe dedica, vidi kako bakica plače, pa je pita: „Zašto ti, bakice, plačeš?“
A ona će njemu:
„Bio ovde neki „fini gospodin“ i ukrao naš mlinčić, divni mlinčić.“
Onda i djedica počne plakati jer je znao da će sad opet biti gladni.
Dođe petlić Zlatni Krestić, vidi kako dedica i bakica plaču, pa im kaže:
„Ne plači dedice, ne plači bakice, vratiću ja naš mlinčić, divni mlinčić koji su nam ukrali.“
I izleti kroz prozor. Odleti ravno u grad, u kuću onog „finog gospodina“, spusti se na prozor pa poviče:
„Gospodine, gospodine, vrati nam naš mlinčić, divni mlinčić koji si nam ukrao! Vrati nam naš mlinčić, divni mlinčić koji si nam ukrao!“
A onaj „fini gospodin“ poviče:
„Sluge, dohvatite mi tog petla i bacite ga u bunar!“
Zgrabe sluge petlića Zlatnoga Krestića i s njim u bunar.
Petlić pao u bunar, pa govori:
„Kljuniću, kljuniću, pij vodu! Kljuniću, kljuniću, pij vodu!“
I popije svu vodu iz bunara, izleti, pa opet sedne na onaj prozor i opet poviče:
„Gospodine, gospodine, vrati nam naš mlinčić, divni mlinčić koji si nam ukrao! Vrati nam naš mlinčić, divni mlinčić koji si nam ukrao!“
A onda onaj „fini gospodin“ opet poviče:
„Sluge, dohvatite mi tog ptla i bacite ga u peć!“
I zaista, sluge zgrabe pjetlića Zlatnoga Krestića i s njim u peć. A petlić pao u peć i govori:
„Kljuniću, kljuniću, izlij vodicu! Kljuniću, kljuniću, izlij vodicu!“
I pogasi svu vatru u peći.
Izleti i opet sedne na onaj prozor, i opet viče:
„Gospodine, gospodine, vrati nam naš mlinčić, divni mlinčić koji si nam ukrao! Vrati nam naš mlinčić, divni mlinčić koji si nam ukrao!“
A onaj „fini gospodin“ poviče:
„Sluge, potrčite, donesite sablju i sasecite tog petla!“
Potrče sluge da donesu sablju, a petlić Zlatni Krestić za to vreme zgrabi mlinčić i odleti s njim kroz prozor.
Vrati se u kućicu bakice i dedice, pa im kaže:
„Dedice, bakice, donio sam naš mlinčić, divni mlinčić koji su nam ukrali! Doneo sam naš mlinčić, divni mlinčić koji su nam ukrali!“
Bakica i dedica zadovoljni sednu, bakica okrenu dršku mlinčića – ispadne palačinka. Okrene opet – kolač, okrene opet – palačinka, okrene opet – kolač.
Najedu se sve troje dosita i od toga dana više nikad nisu bili gladni.
Prema ruskoj narodnoj pripovetki pripremila Marija Knežević, prof.
