Љутку љутина на носу седи
па га чеше, чика,
Једи, зврји,
бруји, плеше.
Љутко црвени
Љутко бледи,
песнице стеже,
зубима реже –
сад нека мама и тата беже,
сад нека и сви другови беже
и пас и мачак
на прагу што леже.
Љутку љутина на носу седи
и чупка косу,
голица ногу босу,
дражи –
док Љутка не наљути,
док Љутка не окуражи:
Да тати каже – НЕЋУ
и мами каже – ЋУТИ.
Да пса стрпа у врећу
и мачке повуче за реп.
Да разбије прозор и цреп
и баци песак у очи,
на сто да скочи,
песнице стисне
и врисне.
О, Љутко, Љутко,
зашто ти љутина
седи на носу
као да ти је нос полица,
зашто те једи,
чупка косу, лупка,
ногу голица?
Зашто из тебе режи?
Љутко, отерај је са носа и лица,
конопцима смеха је вежи.
Насмеј се, насмеј се, Љутко –
од смеха љутина бежи.
