Došlo je proleće. Sunce je rastopilo sneg, a iz požutelih prošlogodišnjih trava izbile su mlade svetlo zelene stabljike. Po drveću su nabubreli pupoljci, terajući nežne listiće. Probudila se i pčelica iz zimskog sna. Protrljala je oči svojim dlakavim nožicama, pa počela buditi svoje drugarice. One pospano pogledaše kroz prozorčić da vide je li nestao sneg i da li još zavija ledeni severni vetar. Videvši da sija sunce i da je svud okolo svetlo i toplo, izmileše iz panja i poleteše u voćnjak do jabuke.
– Imaš li za nas, pčelice, malo meda? – upitaše jabuku. – Zima se otegla, ogladnele smo.
– Rano ste došle. Moji cvetovi su još zatvoreni. Upitajte višnju! – odgovori jabuka.
Odletele pčele do višnje, pa upitaše i nju: – Draga višnjo, možeš li nam dati malo meda?
– Dođite sutra! – reče ona. – Danas su moji cvetići još u pupoljcima. Kad se otvore, rado ću vas ugostiti.
Zatim se pčelice uputiše rascvetaloj lali. Pogledaše njenu bujnu crvenu čašu, ali tu nije bilo ni mirisa, ni meda. Nevesele i gladne, htedoše već da se vrate u pčelinjak, kad ispod nekog žbuna ugledaše iznenada, skroman tamnoplavi cvetić. Bila je to ljubičica. Ona pčelicama širom otvori svoju puno mirisnu čašicu. Pčelice se nasrkaše meda i vesele odleteše kući.
