U malom selu ima mnogo malih kuća, a u svakoj puno dece. Sva deca imaju šarene košulјice i papučice – neko crvene neko plave. U tom selu vlada primeran red. Sve kuće su bele, svi krovovi crveni, svi prozori imaju zelene kapke, a dvorišta su počišćena i put ravan.
Sve je, eto, u najbolјem redu, samo su deca neuredna! Kad uveče pođu na spavanje, nijedno ne ostavi papučice gde treba, pa ih onda ujutru traže li, traže – pod stolom, iza peći, po stepenicama, u kolicima, među drvima… čak i u džep tatinog kaputa zagledaju. A posle dugog traženja nađu jednu papučicu u kujni, a drugu u sobi!
Jednog jutra, kad se po svim kućama u malom selu spremao doručak, a sva deca ustajala iz kreveta, Ivica je uzalud tražio svoje papuče.
– Mama, gde su mi papuče? – upitao je.
A mama je odgovorila:
– Pošto sinoć nisi papuče lepo ostavio kraj svog kreveta, odnela ih je maca!
U susednoj kući vikala je Mira:
– Mama, mama, gde su moje papučice?
– Kad ne znaš gde si ih sinoć ostavila, onda ih je sigurno odnela maca – kazala je mama Miri.
U trećoj kući pitao je Duško:
– Mama, gde su mi papuče?
– Maca ih je odnela, jer ih nikad ne ostaviš na mesto – odgovorila mu je mama.
– Mama, gde su moje papučice ? – upitala je Nadica.
I njena mama je isto odgovorila: – Odnela maca!
Po celom selu, širio se miris toplog mleka, a deca su bila gladna, pa su bosa posedala za sto i napila se mleka. Onda je Ivica izašao na kućni prag i viknuo preko puta:
– Miro dođi do mene!
Mira je odmah došla na prag svoje kuće i kazala:
– Rado bih došla, ali ne mogu, maca mi je odnela papuče.
– Duško, Duško!- povikaše onda zajedno Ivica i Mira. – Dođi ovamo. Ali je Duško samo došao na prag i odgovorio:
– Maca mi odnela papuče, ne mogu.
Onda je i Nadica bosa stala na prag, jer je i njoj maca odnela papučice. Na svim kućama otvarala su se vrata i sva deca izlazila su bosa na prag.
– Maca mi odnela papuče! – vikala su jedno drugom i skakutala s noge na nogu, jer su im tabani zebli.
Posle je sinulo Sunce i deci je bilo toplo. Bosa i u šarenim košulјicama izašla su na put. „Gde je maca odnela naše papuče?“ – pitala su se.
– Hajde da potražimo macinu kuću – rekao je Dragan.
I sva deca su pošla.
Skrenula su s puta i koračala po rosnoj travi, pa su došla i do šume, ali su hrabro išla sve dalјe i dalјe. Hodala su po mahovini, slušala kako ptice pevaju, razgrtala žbunove – ne bi li našla kuću papučice mace.
Usred šume ugledaše belu kućicu sa crvenim krovom. Prozori su bili puni cveća, a na vratima je stajao natpis: „Papučica maca“.
Maca je čula decu i otvorila im vrata:
– Šta želite, draga deco?
– Papuče!- zagrajala su deca.
Maca ih je sve pozvala da uđu u kuću. A unutra su bile police i na policama plave i crvene papuče. Ali kakav je red vladao u toj kući! – deca se postideše i zaćutaše.
– Svako neka uzme svoje papuče – rekla je maca.
To nije bilo tako lako. Sve papuče su bile očišćene i zakrplјene, sva otkinuta dugmad prišivena. Deca su ih jedva prepoznala.
Mali Miša, najmlađi među decom, nije pronašao svoje papuče. Sva deca su već bila obuvena, a on je još tražio.
– Ako ne nađeš papuče, moraćeš kući bos – rekla mu je papučica maca.
A Miši je bilo hladno po nogama. Došlo mu je da zaplače. Nјegove papučice bile su pocepane, a na policama uopšte nije bilo pocepanih papuča.
Ostala deca su već izlazila iz kućice. a Miši je i dalјe bilo hladno. Maca mu je kazala:
– Moraćeš bos kući!
– Prehladiću se – rekao je Miša, a maca se zamislila.
– Ti si od sve dece najneuredniji, ali si najmanji pa ćeš stvarno ozepsti ako ideš bos – odgovorila mu je i odmah donela papuče. Bile su zakrplјene i očišćene. Maca je otpratila Mišu do vrata.
– Kad padne sneg, napraviću ti nove papučice – obećala mu je. To su čula i ostala deca, pa se sva okrenuše i zamoliše papučica macu:
– I meni! I meni! I meni!
Maca im je mahala dok su odlazila i doviknula :
– Napraviću i vama! – Onda je zatvorila vrata i gledala kroz prozor kako deca u šarenim košulјicama i plavim i crvenim papučicama žure kući. Poslednji je trčao Miša.
– Miši ću napraviti najtoplije papuče, da mu budu preko članaka. Ivici ću sašiti takve da ih nosi i kad radi gimnastiku, a Mirine papuče će biti lepe kao mamine. Dušku koji stalno gubi dugmad, moram napraviti papuče bez dugmića. Nadici ću sašiti sa kićankama. A ostaloj deci? Svakom onakve kakve najviše želi.
„I tako ću svako dete obradovati“, – mislila je maca, gledajući za decom. Onda je zatvorila prozor i zaspala.
Danas pada sneg i papučica maca šije papuče za svu decu iz malog sela. Postavila ih je zečjom kožom, da budu mekše.
Ali – ko zna da li će ih deca ostavlјati gde treba, kad pođu nas spavanje?
