‘Poenta reakcija na sve vrste ispada besa je odlučnost i držanje granica. Na taj način nikad ne morate biti ljuti ili pružati otpor – jednostavno trebate ostati čvrsti i prihvatiti velike osećaje’, objašnjavaju dečije psihoterapeutkinje
Dečiji ispadi besa testiraju strpljenje roditelja širom svijeta, ali dečije psihoterapeutkinje i autorke nekoliko bestselera o roditeljstvu i dečijem ponašanju – Heather Turgeon i Julie Wright – odlučile su da podele nekoliko korisnih saveta za roditelje kako bi im pomogle da što bolje reaguju na ispade besa svojih mališana:
Želele bismo imenovati neke tradicionalne načine reakcija na dečije ispade besa. Možda vam je rečeno da ignorišete ispade besa kako bi oni što pre prošli. Ideja je da je pridavanje pažnje deci koja su uznemirena – nagrada za njihovo ponašanje. Mi se uopšte ne slažemo s time jer to nema smisla. Kada je deci teško (čak i kada se to čini potpuno iracionalno), ona nam govore da nas trebaju. Ignorisanje, kažnjavanje ili davanje ‘pauze’ – upravo je suprotno od toga jer ih čini izolovanima, posramljenima i isključenima.
Budući da su ispadi besa veliki izraz emocija i misli, ali i disregulacije nervnog sistema, morate pomoći svom detetu da ga reguliše. Kako to radite zavisi od trenutka i detetove ličnosti.
Ako dete prihvata da ga nosite, uzmite ga u naručje ili stavite ruku na detetova ramena kako biste mu dali do znanja da čujete koliko je uznemireno. Neka deca se smire fizičkim dodirima, a maženje i grljenje im pomaže da dođu k sebi. Ako je vaše dete takvo, čak možete ispružiti ruke i pitati: „Mogu li te zagrliti?“
KLJUČ USPEHA: OVDE SAM ZA TEBE
Međutim, puno dece treba svoj prostor kako bi se sama nosila s emocionalnim talasima. Neka deca ne vole da ih dirate kada su uznemirena (baš poput odraslih jer nismo svi isti), posebno ako je dete uznemireno zbog vas – tada verovatno ne želi da ga zagrlite. Ako primećujete da je dete ‘nedostupno’ i ne pomaže ništa što kažete ili napravite – dajte detetu prostora (u redu je dok god je na sigurnom i ne uništava stvari oko sebe). Recite nešto poput: „Razumem te. Stvarno si hteo kocke, ali ja sam ih sklonila jer nisu za bacanje. Ali, shvatam te.“ (Ne dajete mu kocke, ali dajete detetu do znanja da razumete njegove osećaje).
Možete ostati u istoj sobi ili se malo udaljiti te proveriti dete s vremena na vreme kako biste mu dali do znanja da ste i dalje u blizini. Ovo nije kazna. Međutim, ako učinite ovo na ljutit ili frustrirajući način – poništavate smisao dopuštanja i otpuštanja detetovih emocija. Vaše dete tada može početi da plačei glasnije i duže zbog vaše nestrpljive ili nagle reakcije.
Ako je dete sposobno da sluša i ne plače prejako – nastavite da govorite. Jednom kada se prilagodite, odredite granicu i zatim se prebacite na rešavanje problema.
Na primer:
Prilagođavanje – „Vidim i čujem sve. Uznemirena si jer ne možeš da dobiješ još jedan slatkiš. Znam da ih voliš.“
Postavljanje granice – „Ali, sada nije vreme za slatkiše jer ćemo uskoro večerati.“
Rešavanje problema – „Okej, sad ću te malo pustiti na miru, ali kada budeš spremna – dođi k meni jer imam neke ideje.“
