Home Poznati OSVOJIO JE PUBLIKU KAO DETE I NESTAO: Gde je i šta radi...

OSVOJIO JE PUBLIKU KAO DETE I NESTAO: Gde je i šta radi čuveni Čarli iz „Tri karte za Holivud“?

35
0

Jedan od najomiljenijih filmova koji se pojavio devedesetih godina prošlog veka bio je svakako „Tri karte za Holivud“. Ovo ostvarenje reditelja Božidara Bote Nikolića pojavilo se 1993. godine, a u njemu je igrao krem srpskog i jugoslovenskog glumišta, od Dragana Nikolića, Danila Bate Stojkovića, Velimira Bate Živojinovića, Ljubiše Samardžića, Nede Arnerić…

Svoje mesto u ovoj sjajnoj glumačkoj ekipi našao je i, tada dečak, Zen David Bojić, koji se igrao jednu od glavnih uloga, i to mališana pod imenom Čarli. Iako je bio veoma mlad, svojim glumačkim umećem oduševio je publiku.

Evo šta danas kaže o snimanju ovog legendarnog ostvarenja, o anegdotama sa snimanja, ekipi, čime se sada bavi, kao i to da li bi se opet vratio glumi.

– Od svoje šeste godine pohađao sam časove glume u školi kod Bate Miladinovića i Živka Prokića. Kada sam imao devet godina, u školu je došla ekipa iz Centar filma. Tražili su još jednog dečaka da dopune ekipu, da bi se kasnije nas trojica pojavili u filmu „Tri karte za Holivud“. Mnogo nas je prošlo kroz audiciju. Stotinak dece, otprilike. Nekako sam im se baš ja svideo, iako sam bio mnogo mlađi nego što su tražili. Istovremeno mi je ponuđena uloga u nekoj dečijoj edukativnoj emisiji. Bilo je na meni da izaberem. Međutim, film je film (što ja naravno tada nisam nešto preterano razumeo), tako da su odluku doneli roditelji. Svakako ispravnu odluku.

U filmu „Tri karte za Holivud“ glumio je sa velikim zvezdrama kao što su Dragan Nikolić, LJubiša Samardžić, Bata Stojković, Bata Živojinović i drugi. Evo kako opisuje saradnju sa njima, kao i o zanimljivim anegdotama sa snimanja:

– Saradnja sa svima njima je bila fenomenalna. Sve su to bili profesionalci i znali su kako da nam se kao dečjim glumcima, istovremeno i debitantima, obraćaju. Bili su mnogo brižljivi i pomagali nam u svakom pogledu, a posebno u glumi kao takvoj i odrađivanju scena raznim preporukama. Nedavno je, nažalost, preminuo Božidar Nikolić, kome sam beskrajno zahvalan za priliku pruženu ovim filmom. Jako mi je žao što više nije među nama. Mislio sam da ćemo se ipak bar još jedanput sresti. Nedostaju mi reči…

– Film se snimao pretežno u jednom selu blizu Valjeva. Ne sećam se dobro da li su tamo bila neka vozila sa keteringom ili tako nešto. Ali je bila jedna lokalna kafana. Organizacijska ekipa iz filma mi je rekla da mogu da jedem i da pijem tamo šta želim, računajući da sigurno neću tamo da se trpam do besvesti i ločem rakiju, jel´te. Ali nisu računali na to, da ću pozvati na ručak i klince iz redova statista, na koje se to naravno nije odnosilo. Pa smo nas desetoro otprilike jedno popodne došli i bogami pošteno se častili.

Konobar je napravio grešku, jer je zapitao tek na kraju dečijeg gastro-orgijanja:

“A ko će sve to da plati?“.

Imao sam devet godina tada, ali onako gospodski pred ostalima sam mu automatski odgovorio:

„Pa film“, čudeći se njegovom “glupom” pitanju.

Ostavili smo ga samog i zbunjenog usred kafane. Produkcija je pak morala da mi objasni, da tamo mogu da jedem ja, ali ne i svi klinci iz sela.

– Mi klinci međusobno smo se najviše družili. Tu je bio i moj stariji brat Demijan, koji me je tokom snimanja čuvao, budući da roditelji zbog posla nisu mogli, a snimalo se van Beograda. Tako je on dobio ulogu jedinog telohranitelja na snimanju. Od glumaca najviše sa Ljubišom Samardžićem i Lekom. Ljubiša nam je tamo bio nešto kao otac na placu. A Leka uvek spreman za zezanje i večno pozitivan. I Bogdan Diklić svakako. Ali moram spomenuti i organizacioni štab koji nas nije ispuštao s očiju. Nema ko nije bio predusretljiv i prijatan.

– Što se tiče ekipe, viđam se sa Bobanom Dedeićem, koji je tada radio u produkciji filma, i koji se sticajem okolnosti takođe preselio u Češku. On i dan danas radi na mnogim našim, ali i češkim filmovima. Mnogo gotivan i meni puno drag čovek. Jedina mu je mana što navija za Partizan, ali nema veze. Niko nije savršen. Inače ne. Kratko posle premijere filma sam se sa porodicom odselio u Prag. Veze su se prekinule, što je i prirodno, budući da je moj život odjedanput krenuo u posve drugom smeru i tek tokom poslednjih nekoliko godina, polako, zahvaljujući raznim socijalnim mrežama sam stupao u kontakt sa onima, koje sam u detinjstvu poznavao. Doduše, prošle godine sam se susreo sa Branislavom Lečićem. To je bilo neopisivo. Čuo sam da dolazi sa pozorišnom predstavom, koju treba da odigra u Pragu. Na predstavu sam otišao i preko organizatora dogovorio, da ga iznenadim. Tako, kad je izašao posle predstave iz garderobe, sačekao sam ga i rekao: „Dobar dan g. Lečiću. Vi se me verovatno ne sećate, ali ipak smo zajedno glumili u filmu, mada je prošlo skoro trideset godina.“

On me gleda i pokušava da se seti, ali ne ide. Mislim, ko bi me prepoznao od tada. I onda izvadim mobilni i pokažem mu poster iz filma gde je on u gornjem delu a ja ispod. Čim je video, odmah diže glavu i sa osmehom kaže: „Čarli, pa gde si Čarli….“.

Bio je to veoma čudan ali prelep trenutak. Vreme leti…

Evo čime se Zen David Bojić danas bavi, da li bi se vratio glumi i zašto je nije izabrao kao životni poziv:

– U Pragu sam od 1993. godine. Završio sam ovde osnovnu, srednju školu i fakultet, radio mnoge zanimljive poslove od konobara, preko stjuarda, vođenja restorana, turističkog vodiča i tv produkcije. Nedavno sam izgradio kuću sa apartmanima u Dalmaciji, koje iznajmljujem, ali ne primarno zbog novca. Moja je vizija da se tamo nalaze pozitivni ljudi širokog srca iz celog sveta i da se tamo družimo i stvaramo neka nova prijateljstva, a samim time i bolji svet. Dosta putujem, a zahvaljujući poslu stjuarda sam upoznao veliki deo sveta. Svugde sam sreo divne ljude, koji su mi život obeležili i ulepšali, pa što da ne ponudim i ja nekom drugom to isto, tu na ovim našim prekrasnim prostorima… Svakako bi bio interesantan izazov vratiti se glumi na kratko. Naravno, ako bi se pojavilo nešto zanimljivo, prihvatio bih. Zanima me baš, kako bi to bilo u poređenju sa onim, što mi je ostalo u sećanju sa snimanja „Tri karte za Holivud“.

– Nakon svečane premijere filma u „Sava centru“ i „crvenog tepiha“, u februaru ’93 buknulo je sa ponudama. Od serija, preko filmova, do pozorišnih predstava. Nisam znao šta se oko mene dešava, ali bilo je to famozno razdoblje, iako veoma kratko. Bio sam u sedmom nebu i uživao u tom osećaju dečje „slave i popularnosti“. Međutim, sudbina je htela drugačije. Nakon samo nekoliko meseci, napustili smo raspadajuću Jugu i završili u Pragu. Tu sam život ponovo započeo i krenuo u mnogo čemu od početka. Nisam se nešto gurao da nastavim u glumi. Bilo je previše novih izazova u životu moje porodice i mene, da bi samo tako nastavili tamo gde smo stali. Tako sam tek pukim slučajem šest godina kasnije otišao na kasting za ulogu u „Ratnicima“, gde sam odigrao malu, ali uočljivu i komplikovanu ulogu. To se snimalo u Češkoj, ali su film pravili Englezi, tačnije BBC. Dobro je ispao film. Ali mene su posle u životu privačile neke posve druge stvari, tako da nisam istrajao. Ko zna, možda se ipak uskoro desi veliki comeback izgubljene dečije zvezde…

(Telegraf)

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here