Roditelji su Milana svake godine tokom letnjeg raspusta odvodili kod bake i sledećeg dana se vozom vraćali kući.
Jednog dana dečak kaže roditeljima:
“Sad sam već dosta veliki, šta kažete da ove godine idem sam kod bake?“
Nakon kraće diskusije, roditelji su se složili. Stajali su na peronu, mahali i davali mu poslednje savete, a Milan je mislio:
„Znam, rekli ste mi to sto puta…! “
Pred sam polazak otac ga je zagrlio i šapnuo mu:
„Sine moj, ako se iznenada osećaš loše ili uplašeno, ovo je za tebe!“ i stavio mu nešto u džep.
Prvi put u životu je dečak sedeo sam u vozu, bez roditelja… Posmatrao je kroz prozor pejzaž, nepoznate ljude koji su se gurali, pravili buku, dolazili i izlazili iz kupea, konduktera koji ga pitao da li je sam… Čak mu se činilo da ga jedan covek tužno gleda… Tako se dečak osećao sve više i više nelagodno…
Čak je počeo da se plaši. Pognuo je glavu, stisnuo se u ćošak sedišta, suze su mu potekle na oči.
U tom trenutku se setio da mu je otac nešto stavio u džep. Drhtavom rukom potražio je ceduljicu i otvario je:
„Sine moj, ja sam tu, u poslednjem vagonu…“
Tako je i u životu… Moramo pustiti svoju decu da odu i verujemo im… Ali uvek treba da budemo tu negde, u poslednjem vagonu, da znaju to i da se ne plaše.
IZVOR: FB UČITELJSKI KUTAK https://www.facebook.com/uciteljskikutak/
