Гледала сам на небу
облачак инокосни,
као цвет лагани, росни.
Сам сред пучине сиве,
без друга каквог, облака,
без блиске душе живе,
стао је да се пашти
да дворац сазида бели
како га види у машти.
Зида га, зида час цели,
па незадовољан сруши,
остане без иметка, и поново све диже
испочетка, испочетка.
Сад му се не свиде куле,
без срца их обара;
а сад од степеништа
камен на камену не оста,
па опет изнова ствара –
никад му није доста.
Код куће, на месецу
кад ноћ доплови бледом,
потражих последње песме
што сам их писала за децу
да видим не морам ли
све их брисати редом.
