Home Bajke i priče О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ – Гроздана Олујић

О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ – Гроздана Олујић

66
0

У часу када се дан од ноћи дели, заједно са Сунцем, роди се једна Капљица и један Цвет. Радознала је била Капљица, румен и зачуђен Цвет. Како и не би? Свуда око њих треперило је жуто море песка и нигде ни друге Капљице, ни другог Цвета. Је ли чудо што им кроз главу прође да су јединствени, да су сами самцијати на свету? Нису још знали да су се у пустињи појавили, а већ су знали да блистају, да воле. Али, када се Сунце попе у сам врх неба Капљица рече:

— Морам отићи, морам, морам!

Задрхта Цвет, од стрепње, али не рече ни речи. Немир путовања потресао је Капљицу од врха до дна и жудња за одласком ускоро постаде јача од привржености Цвету. Кроз саму срчику Цвета прође језа. Сам! Сам сред пустиње. Сам под окрутним оком сунца! Сам! У мирису Цвета осети се страх од смрти, али понос у њему био је јачи од страха. Цвет се пркосно усправи и рече Капљици нека иде. На трепавицама му је блистала роса. Можда суза?

— Не оклевај! — рече Цвет кратко. — Ако већ мораш ићи — иди!

Цвет саже главу, а Капљица скочи на Зрачак сунца, или је то, можда, био невидљиви небески коњић, ко зна?

»Високо, све више, у плаву зеницу Сунца и ко зна куда још — идем!« — кликну Капљица, али не осети радост у себи. Њен Цвет у пустињи цвета само једном у сто година!

— Вратићу се, вратити! — викну Капљица. — Стићи ћу тачно кроз сто година, чујеш! — летела је Капљица мучена сумњом је ли Цвет чуо њене речи, или је остао доле без снаге да се одбрани, без могућности да се нада.

Узалуд су јој друге капљице говориле да то није ни важно: земља је пуна цвећа! Узалуд је то и самој себи говорила. Небеске висине нису је веселиле, све док јој Зрачак који ју је дигао са земље не рече: чуо је Цвет! У исто ово доба, на истом месту — чекаће је кроз сто година. Нека путује, зар није то сама хтела?

Путовала је Капљица, путовала, ко зна колико је путовала! Пролетала су испод ње брда са снежним кабаницама пребаченим преко леђа, шуштале степске траве, венцима светиљки искрили градови, текле реке. А какво је тек море било! Капљица није могла да одвоји поглед од његове плавети, његовог сјаја. Све ниже и ниже спуштала се да га изблиза осмотри, кад под ударцем ветра поче падати облак на којем је била. Падао је и падао, ко зна колико је падао! Наједном, Капљица осети како јој образи постају слани и како је неко вуче у дубину. Од страха она затвори очи. А, када их је отворила, виде да се налази на самом пешчаном дну, пред ногама премудрог Морског Цара чија је бисерна брада старцу до колена расла.

— Закуни се на верност и бичеш поданик највећег и најмоћнијег цара на свету! — рече Доглавник Морског Цара који је веома личио на јастога, али Капљица одречно одмахну главом.

Како да остане на дну мора, кад је Цвет коме се заклела на верност чека? Капљица још и

не заврши своју беседу, а из округлог трбуха Морског Цара провали смех.

— Хах-ах, јесте ли чули? Ах—хах! — тресао се трбух Морског Цара, тресао се и Цар и Царева брада, а свита је, као одјек, понављала:

— Хах—ах, ах-хах!

Баш је будала Капљица! Будала будаласта! Ко би; сем будалице, могао да напусти морско царство? Цар одлучи да будалицу сјајем задржи у свом подводном царству. Забљешта бисер, просу се сјај седефа. Како су раскошни били корали! Како умиљати гласови морских звезда! Заврте се шарено коло око Капљице, ухвати се Капљица у коло. Хош, хоп! Ко ће брже? Ко веселије? Цуп, цуп! Заборави Капљица и на обећање и на повратак, и на Цвет. Кад, наједном, иза стене, ту где нежно сијају очи морског крина, виде Капљица двојника свог Цвета. Пљесну рукама Морски Цар и Цвета нестаде. Али, свеједно: ма камо да се окренула Капљици се чинило да се, блеђи од корала, у даљини њише њен Цвет.

— Пусти ме, моћни Царе, да се вратим пустињском Цвету! — рече Капљица, али Цар одречно одмахну главом.

— Одлучено је да будеш жена мог Доглавника! — рече. — Одавде ти нема одласка.

Али, још и не заврши Цар реченицу, а ка Капљици доплива риба, отвори уста и викну:

— Улази! Брзо! Кад будемо на површини предаћу те побратиму Сунчаном Зрачку!

Улете Капљица риби у уста, а капљице морске поданице посрамљено сагоше главе. Умакла им, преварила их, бестидница! Шта да кажу Царевом Доглавнику? — питале су се, а за то време Капљица је путовала, мало стешњена у устима рибе, али безбедна.

— Гле, стигле смо! — отвори риба уста, а Капљица скочи на репић Сунчаном Зрачку и заједно с њим паде на ружу.

— Ах, како сам лепа! Најлепша на свету! — протегли се мазно ружа, а Капљица гневно узвикну:

— Којешта причаш! Постоји један пустињски Цвет и најлепши је на свету! — Викала је и напрезала се Капљица, али је нико сем трава и једног пужа није чуо.

— Шта ова бунца? — рече пуж. — Откуда цвет може бити леп? Нема кућицу и беднији је чак и од глиста које се бар у земљу могу увући кад почне киша.

Узалуд је Капљица говорила да у Пустињи нема кише. Пуж њене разлоге није хтео ни да чује. А и што да је слуша? Нема кућицу, ништа нема, прави просјак! Дебели богатун сави рогове и увуче се у кућицу. Нека га остави и крене својим путем! Пужић залупи врата и утону у сан. Али, Капљица не крете својим путем.

Нешто ју је носило, нешто ју је гурало. Свуда око ње била је тама. Није могла да разабере где је, док јој једна од сапутница не рече да су под земљом, јер их је пљу— сак захватио и понео. Како је далеко била светлосна чаша неба! Како недостижан Цвет!

Као уклета лутала је Капљица испод земље, клизила низ леђа знојних рудара, низ шапице кртица и роваца, тражила извор. 3ахваљујући једном успело јој је да пробије кору земље. Како је сада шумела! Како се љескала на сунцу! Постајала све ведрија, све лепша! Готово већ поче да заборавља свој Цвет. И, можда би га и заборавила да над извором нису летели лептири кроз чија је крила пролазила светлост сунца, као некада кроз латице пустињског Цвета. И нехотице лептири су је подсећали на цветове које је неки луди ветар захватио и понео. И у сну и на јави поче се Капљици привиђати Цвет.

Тако је знала да је дошло време да крене. Позва Капљица свог небеског коњића, али Зрачак се једва проби до ње кроз мирисну завесу лишћа, зарони у воду и рече:

— Брзо! Брзо! Не опраштај се! Тежак и далек је пут пред нама.

Скочи мала брбљивица на репић Зрачку и путовање опет поче. Облаци су заједно с ветром летели на запад. Један једини, кад већ сумрак поче да се хвата, крете ка пустињи, једва им је успело да се закаче за њега. Опасан и тежак је био пут изнад планинских врхунаца, лакомислен и неопрезан облак. Је ли чудо што се за ледник закачио? Што Капљица остаде да чами у прозирној санти леда?

Ко би знао да ли би из ње икада и изашла да нема људи који освајају врхове планина. Један од њих, већ на измаку снаге, запали ватру на леднику, ослободи се Капљица и полете увис. Сребрна и лака крете Капљица поново ка пустињи. Ко зна колико је ишла? Јурили су је облаци и надлетале птице, ужасавали врхови високих планина, а путу никад краја. Ој, како је уморан био 3рачак!

— Ко зна постоји ли још увек твој Цвет! — рече 3рачак. — Зар не видиш да је свуда око нас само песак?

Облак који их је носио растапао се од врелине, али Капљица није одустајала.

— Још мало, још маличко! — храбрила је свог небеског коњића. — Мој Цвет се рађа само једном у столећу. Може ли без мене да се роди? — дан када је Цвет требало да процвета био је близу, све жудније је хитала Капљица к истоку. Узалуд су је мамиле звезде, узалуд је наговарао Месец да се одмори. Какав одмор!

А онда баш кад се сунце рађало, угледа Капљица знано место и на сувој гранчици пустињске биљке један цвет. Свој Цвет.

— Било је то дуго чекање! — шапну Цветак, а онда да то не би личило на прекор — брзо додаде: — И није било тако дуго! Знао сам да ћеш доћи! — исправи се гордо Цветић, а мала скитница задрхта. Је ли могуће да је сто година прошло? Да је сто година светом лутала?

Како да буде сигурна да све то није само сан? Изнад ње је исто небо, исто сунце на небу, исти песак, исти Цвет. Али, зашто су им сећања другачија?

Сунце је над пустињом брзо расло, титрала је јарица као златна ватрица. Капљица чврсто приону уз свој Цвет. Шта их се тиче пустињски ветар који ваља песак као таласе? Шта мари ако и њих понесе? Капљици се, наједном, учини да с Цветом поново некуд путује, да путу краја нема..

Па и нема!

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here