U danima kada se selo ubrzano preliva u grad i vremenu u kojem se uspešnim smatra samo onaj ko je zaposlenje dobio u sredinama dovoljno urbanim da se ne postidi pred sebi sličnima, Mitrovčanka Slobodanka Cica Grčić ponudila je drugačiji primer i krenula u drugom smeru.
Ne hajeći za zlurade komentare, a želeći da se što bolje upozna sa životom dece na selu i doprinese njihovom ostanku na više nego ugroženoj mitrovačkoj periferiji ova perspektivna vaspitačica “Pčelice” uputila se u Šuljam. Za tri godine koliko dugo u ovom malom fruškogorskom selu radi, Slobodanka je svojom kreativnošću i snalažljivošću uspela da oplemeni prostor u kojem borave njena deca, da ga učini privlačnim za mališane i od nekada zapuštenog objekta napravi sigurno mesto gde uz decu vrlo rado dolaze i roditelji.
Danas je vrtić u Šuljmu najaktivnije mesto u čitavom selu, tačka oko koje se sabiraju i veliki mali, prostor odakle kreću sve kreativne ideje, a 11 polaznika vrtića, koliko ih trenutno ima, najbolji su predstavnici svog sela. Nedavno, dvoje od tih 11 mališana, Jovana Kovačević i Strahinja Maravić podelili su prvu republičku nagradu na likovnom konkursu sa temom “Zdravlje ulazi na usta”. Sasvim nedavno, u Šuljam je stigla i informacija da je Jovana dobila prvu nagradu Saveza udruženja društava Vojvodine za borbu protiv raka. I ovaj put Jovana je nagrađena za crtež kojim je predstavila svoju priču “o zloj vili Cigarini.”
Prošle godine, šuljmanski vrtić osvojio je i prvu nagradu na velikom nacionalnom likovnom konkursu “Piši Deda Mrazu”. Konkurs je organizovala Pošta Srbije, pa je nagradu u vidu savremene muzičke linije šuljamačkim mališanima dodelio njen direktor Milan Krkobabić.
Trenutno, mali Šuljmanci i njihova vaspitačica Cica spremaju se za kraj još jedne radne godine, pripremaju oproštaj sa šest budućih školaraca, spremaju se za novo uređenje vrtića i čekaju dolazak novih drugara koji će im se pridružiti da nastave priču koju najmlađi meštani Šuljma ispisuju sa dosta ljubavi, požrtvovanosti i truda, praćeni budnim okom svoje Cice.
VRTIĆ KAO DRUGA KUĆA
– Već deset godina radim kao vaspitač i za to vreme ostvarila sam zapažene rezultate u radu sa decom. Dok nisam otišla u Šuljam imala sam iza sebe jedan mjuzikl koji sam radila sa decom iz Mačvanske Mitrovice, nekoliko naučno-stručnih radova, radionica i drugih aktivnosti. Možda zbog toga, a možda i zbog usiljenog stava da su uspešni samo oni koji rade i žive u gradu, sredina u kojoj se krećem je sa nevericom dočekala moju odluku da nastavak karijere vežem za rad na selu. Znajući da volim selo i da mi je stalo do toga da svim mališanima omogućim jednake uslove za rad, učenje i odrastanje, moja porodica pružila je punu podršku, pa sam tako puna elana krenula za Šuljam, počinje priču Slobodanka.
Na početku rada u Šuljmu, Cici nije bilo lako. Vrtić je bio zapušten, a roditelji, shvatajući ga kao igraonicu, a ne kao mesto za obrazovanje i vaspitanje, nisu bili previše zainteresovani za njegov rad. Igračke su bile zapuštene, a sam objekat zreo za potpuno renoviranje. U uslovima nedostatka materijalnih sredstava i roditeljske volje, Slobodanka, rešena da uspe, oslonila se na svoju porodicu.
– Sve igračke sam sabrala, odnela ih kući, oribala, probrala i ono što je bilo korisno vratila u Šuljam. Imam dva sina, pa su i oni poklonili nešto od svojih igračaka koje ne koriste. U poslovima oko krečenja i čišćenja pomagao mi je suprug i njegovi prijatelji, a potom su se uključili i meštani, pre svih porodica Jurišić koja je pomogla da se uredi toalet. Oni koji nisu mogli da ponude materijalnu pomoć, poklonili su svoj rad tako da sam brzo uvidela da u Šuljmu žive ljudi velikog srca, nastavlja priču Slobodanka i dodaje: – Trudila sam se i ništa mi nije teško palo. Radeći ovaj posao naučila sam da ako hoćete da se neko zainteresuje za vas, morate se potruditi. Insistirajući na ličnom primeru i angažovanosti, uspela sam da razbijem monotoniju, da privučem roditelje, pa sada imam situaciju da sami dolaze na razgovore, da se poveravaju u onim stvarima koje se tiču dece i da zajednički tražimo rešenja. Tu sam vrlo profesionalna i trudim se da saznam samo ono što se direktno dotiče dece. A deca su različita. Sa nekima se radi lakše, sa nekima teže, neki imaju materijalnih problema… bilo ovako ili onako, trudim se da im se maksimalno posvetim. Domaćin sam u svojoj kući, pa mi nije bilo teško da se domaćinski postavim i prema vrtiću koji mi je uvek bio drugi dom.
NOVA PRAVILA I NOVA DECA
Prva godina Cicinog angažmana u Šuljmu donela je i nova pravila ponašanja, nov način rada i dogovaranja. U rad ova nesvakidašnja vaspitačica, specijalista za muziku koji svira klavir i harmoniku uvela je mnogo više muzike. Interakcija sa decom i individualni rad ključ su njenog uspeha. Šuljmanski mališani, ili kako ih zovu “Cicina deca“ su male princeze i prinčevi, svi su jednako važni i bitni, svi imaju svoja redovna zaduženja koja obavljaju sa odgovornošću odraslog ne gubeći pri tome ono dečje u sebi. Sve to rade sa dosta volje, poleta, bez suvišnih pitanja.
– Redovni smo na svim priredbama, obeležavmo sve važnije datume, odlično sarađujemo i sa drugarima iz osnovne škole, a najpoznatiji smo postali po našim tradicionalnim vašarima na kojima prodajući sopstvene proizvode sakupljamo pare za vrtić. Prošle godine uspeli smo da kupimo grejalicu, novi tepih i neku opremu za svakodnevni rad. Sve aktivnosti javno ističemo, upućujemo javne pozive, odlazimo kod roditelja, plakatiramo selo, tako da se na našim pijačnim danima u vrtiću i oko njega sakupi zaista veliki broj meštana. Inače, pored mojih stvari koje sam donela, vrtić smo popunili stvarima koje smo kupili zahvaljujući vašarima, donacijama, ali i osvajajući nagrade na različitim konursima, kao što je muzička linija, koja nam je bila preko potrebna. U svim tim aktivnostima imamo punu podršku uprave “Pčelice”, a ja lično smatram da nema ništa lepše od toga da sami uradite ono što možete. Tako pokazujete da vam je stalo, a i decu učite da daju i više nego što misle da mogu. Kroz te vašare mi se dodatno povezujemo, stičemo znanja da postoje veće vrednosti od novca, učimo da budemo štedljivi, a ujedno i roditeljima stavljamo do znanja da smo to i da treba da učestvuju u našem radu, priča vaspitačica Cica.
Ove godine šestoro Slobodankinih mališana krenuće u prvi razred. Dok deca spremaju oproštajnu priredbu svojim drugarima, Slobodanka razmišlja o novoj godini, novim poslovima i upisu novih polaznika.
– Borimo se za svako dete. Ima sedmoro malih, ali do sada sam upisala svega dva deteta. Uključujem u rad i trogodišnjake koji jednom sedmično dolaze na muzičku radionicu. Od septembra nam treba i novo krečenje. Nadamo se da ćemo materijal dobiti od “Pčelice“ i preko vašara. Glavna prostorija ima oko 40 kvadrata, imamo malo predsoblje, garderobu i kupatilo. To nije više od 55 kvadrata koje treba ponovo gletovati i krečiti ozbiljno. Na našu žalost među roditeljima nemamo majstora, pa ćemo se potruditi da nađemo nekoga ko bi nam pomogao, kaže Slobodanka.
SELO, NJEGOVE PREDNOSTI I MANE
Za razliku od mnogih, Slobodanka smatra da rad na selu ima mnogo prednosti. Među prvima je mogućnost lične inicijative koju ova sposobna vaspitačica doživljava i kao najbolju kontrolu sopstvenih sposobnosti, posvećenosti i ljubavi prema poslu koji se obavlja.
– Možda zvuči paradoksalno, ali prednost rada na selu je i manjak dece, što vam omogućava da decu upoznate, da im se više posvetite, da istražite šta vole, kakve probleme imaju i kako da ih rešite. Sa druge strane ima i dosta probema. Primera radi, mi iako smo planinsko fruškogorsko selo nemamo adekvatno mesto na kojem naši mališani mogu bezbedno da provode vreme. Deca u gradu imaju igrališta u sklopu samih vrtića, mogu da odu u muzej, pozorište, na plažu, da se zanimaju na različite načine, a nama su mogućnosti znatno ograničene, priča Slobodanka.
Kako bi kvalitetnije proveli vreme, mali Šuljmanci redovno obilaze svoje selo, a svaki dan imaju nove domaćine u čijim domaćinstvima se upoznaju sa pravim životom na selu. Obilaze bašte, mehanizaciju, štale…
– Šuljmanska deca imaju dosta volje i to je naš najveći kapital na kojem smo izgradili odličan kolektiv i dobili velike nagrade koje nemaju ni gradski objekti. Međutim, bilo bi dobro ako bi seoska deca mogla češće da dođu u Mitrovicu koju, iako u njoj formalno žive praktično ni ne poznaju. Kada smo jesenas učestvovali na “Šeširijadi” svi su bili više nego oduševljeni gradom koji ne viđaju često. Istini na volju, odlazaka sa roditeljima ima, ali su oni ograničeni na kupovine što nije dovoljno. Sigurna sam da i druga seoska deca imaju volju i sve što treba jeste da se svi skupa potrudimo kako bi im omogućili da svoje talente razviju. To nije teško, a plodovi rada su zaista zlatni, zaključuje Slobodanka Grčić.
“KAP MAŠTE”
Slobodanka Cica Grčić bavi se i kokmponovanjem. Trenutno očekuje finale festivala “Kreativna čarolija” koji se krajem maja održava u Banji Vrujici. Njena pesma “Kap mašte” ušla je u završnicu pa sada sa punim pravom očekuje i neku od nagrada.
– Tekst je pisala koleginica Tatjana Milivojčević, a izvodi je Jelena Milivojčević. Volim da komponujem i u vrtiću u Šuljmu sve radimo kroz muziku. Imam već desetak dečijih pesama, a među njima je i himna naše “Pčelice” koja se izvodi na svim našim priredbama. I za nju je tekst pisala Tatjana, a pevao je horić “Pikolo”, kaže Cica.
AUTOR:
Like this:
Like Loading...
Related
