Home Svaštara NE POSTOJE BESMISLENA DEČIJA PITANJA

NE POSTOJE BESMISLENA DEČIJA PITANJA

37
0

Dečija pitanja ne bismo trebali ignorisati, već ih shvatiti kao pokretače razvoja. Važna je navika postavljanja pitanja, onih s mogućim i nemogućim odgovorima.

„Zaista važna pitanja su, naime, samo ona koja može formulisati i dete. Samo su ona najnaivnija pitanja stvarno značajna. To su pitanja na koja nema odgovora“. 
Milan Kundera, Nepodnošljiva lakoća postojanja

Zamislimo da su misli cigle, a uzročno-posledične veze koje ih povezuju cement koji izbacuje mešalica pitanja. Zamislimo dete koje poput marljivog projektanta i graditelja slaže te cigle jednu na drugu i povezuje ih logičkim vezama stvarajući oblik građevine “sveta oko sebe“.

Dete stvara sliku sveta; u rukama drži kist i slika ga na još praznom platnu svoje percepcije; svira po dirkama, prevrće po žicama i komponuje značenja koja u njemu nalazi; poput lingvista pojavama pridružuje objašnjenja, poput sociologa, tumači ponašanja i društvene prakse; poput filozofa, promišlja i daje smisao svemu na što nailazi u svom graditeljskom poduhvatu. Dete polako, s revnošću mrava i predanošću pčele nepoznato pretvara u poznato.

POKRETAČI MISAONE AKTIVNOSTI

Ono što pokreće celi taj proces izgradnje misaone građevine sveta oko sebe su – pitanja. Kada naiđe na rupu u svome znanju, na kognitivnu neravnotežu, dete se pita. Zašto? ,,Zašto je sada ovo testo tako mljackavo?“ Pitanje će možda postaviti na glas, no puno češće postavlja ga u sebi i traga za odgovorom, za zakrpom za rupu znanja, težeći da ponovo uspostavi kognitivnu ravnotežu.

,,Aha, ima previše vode, a premalo brašna.“

Kako?

,,Kako da bude manje mljackavo pa da ga mogu lakše mesiti bez toga da mi se ovako dosadno lepi po prstima? Ako je problem u previše vode, dodaću brašna.“

Pitanja su pokretači misaone aktivnosti, nerazumevanje neke pojave tera dete da je sebi objasni. Upravo zato trebamo da podstičemo postavljanje pitanja i odgovaramo na pitanja dece koja su ponekad tako brojna da njihov natalitet premašuje Kineze i Indijce zajedno.

PITANJA BEZ ODGOVORA

Posebno je izazovna jedna grupa pitanja… to su pitanja bez odgovora koja spominje Kundera. “Zašto Sunce izlazi svaki dan? Zašto mi postojimo? A ko je prvi postojao? A odakle je on došao? A gde je to odakle je on došao? Kako izgleda ništa?“ I tako u nedogled.

Gusenica dečijih pitanja vezana uz smisao i svrhu egzistencije je beskonačna. Odrasli su već uglavnom odustali od traženja odgovora na nešto na šta odgovora nema jer su naše ljudske mogućnosti ipak samo mogućnosti, imaju svoje domete i svoja ograničenja. Ali deca se pitaju. Oni postavljaju ta naivna i značajna pitanja s čežnjom da daju temelje misaonoj građevini sveta oko sebe, iz potrebe da označe početak svega i sebe u tome svemu. Jer ih od početka učimo da sve ima svoj početak: dan, čovek, reka, pesma…

DECU TREBA PODSTICATI DA SE PITAJU

Dečija pitanja, pa i ova “bezodgovorna“, ne bismo trebali ignorisati, već ih shvatiti kao pokretače razvoja, kao mešalice za cement za povezivanje cigli. Zato ih treba podsticati, dati im na značaju i sačuvati taj naivni dečiji poriv da se pitaju i da teže da razumeju. Nije bitno hoće li doći do rešenja kako je sve nastalo i otkud nas na ovom Pitanju bez Odgovora zvanom Zemlja. Neće. Temelji misaone građevine ostaće lebdeći.

Važna je navika postavljanja pitanja. Onih s mogućim i nemogućim odgovorima. Jer pitanja su temelj razvoja i osnova učenja. Kako?

Pitanjima se podstiče misaona aktivnost, zahvaljujući rupama u znanju i kognitivnoj neravnoteži na čijim krajevima dolazi upitnik, deca misle, analiziraju, upoređuju, zaključuju. Pitanje je formulirani problem, a problem, po svojoj prirodi, vapi za rešenjem.

Zahvaljujući navici postavljanja pitanja, stvari se ne uzimaju zdravo za gotovo. Preispituju se ustaljene prakse i konvencionalnosti, kao i ono što se smatra normalnim, dovode se u pitanje norme, pravila, ideologije…, a pitanja su i neobično efikasna kada je reč o razgrađivanju standardiziranosti i klišea. Pitanja su okidači kritičkog mišljenja i generatori kreativnosti. Pitanja razvijaju postojeće ideje, teorije, definicije, rešenja…

Pitajući se o tome šta je bolje, lakše, kvalitetnije, smislenije, pravednije, definišemo koncepte boljeg, lakšeg, kvalitetnijeg, smislenijeg i pravednijeg, i zatim, pitajući se kako postići to bolje, lakše, kvalitetnije… osmišljavamo načine i pronalazimo metode.

AKTIVNI KREATORI VLASTITE BUDUĆNOSTI

Ako želimo da decu naučimo da uče, ako želimo da budu aktivni kreatori vlastite budućnosti, društveni kritičari kojima se ne može manipulisati, pametni potrošači, osvešteni korisnici medijskih sadržaja, autonomni subjekti, a ne heteronomni objekti, trebamo podsticati njihov urođeni poriv za postavljanjem pitanja, stvaranjem slobodnog porodičnog i školskog okruženja koje pitanja dočekuje s dobrodošlicom. Merama aktivne politike promocije i podsticanja nataliteta pitanja, podstaknućemo celokupni razvoj deteta usmeravajući ga prema samostalnosti, originalnosti i aktivnosti.

Pitanja su možda i osnova ljudskosti. Ono što nas razlikuje od životinja, srž definicije humanoidnosti (u misaonom smislu) i njena granica. Pitamo se, odgovaramo, stvaramo kulturu, razvijamo nauku… a sve uvek počinje pitanjem… (možda je pitanje taj nedokučivi početak). Prestanemo li da se pitamo, prestajemo da budemo ljudi (u misaonom smislu)… Šta je bilo pre? Kokoška ili jaje? Ili pitanje (o kokoški i jajetu)?

„A pitanje na koje nema odgovora je barijera koja onemogućuje da se ide dalje. Drugim rečima, upravo pitanja na koja nema odgovora ograničavaju ljudske mogućnosti, ocrtavaju granice ljudskog postojanja“.
Milan Kundera, Nepodnošljiva lakoća postojanja

PIŠE MAJA JERČIĆ, PROF. PEDAGOGIJE

https://miss7mama.24sata.hr/vrtic/razvoj-od-druge-do-seste-godine/ne-postoje-besmislena-djecja-pitanja-5983

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here