Године прошле, негде у мају,
изгубих дечка, добро га знају,
најбољи беше у нашем крају.
„Најбољи дечак овога света
изгубљен — већ је недеља пета!“
Порука таква по свету шета.
Дао сам оглас — истина чиста —
у неких тамо новина триста,
све чак до мудрог „Купусног листа“.
Свуда се прича уз грдну грају:
„Тражити ваља доброга Пају,
па макар пошли на Хималају!“
Спремно сам прешȏ граничне бране,
дао сам оглас у земље стране,
на ноге дигȏ листове знане:
„Париског Мачка“, „Манчестер Петла“,
„Чикаго Патка“, угледа светла,
„Варшавског момка“, „Лапонску бабу“,
кинески дневник „Же-Ни-Ми Жабу“.
На безброј лађи рибара Педра
написах оглас на сама једра,
нека се чита за дана ведра.
У врелом песку, на полутару,
улових једном корњачу стару,
па јој на леђа урезах „шару“:
„Најбољи дечак да ми се врати,
изгубљен давно у девет сати,
сувим ћу златом њега да платим.“
Ускоро, ево, с далека пута,
из Кине шаљу дечака жута,
из малог села Три-Змаја-Љута.
Пишу ми писмо „Другару фини,
најбољи дечак то је у Кини,
бољега нема. Здраво! Извини!“
Сутрадан поштар, делија знана,
доноси вести с афричких страна,
шаљу ми, каже, дечака врана.
„Ово је, друже, у писму веле,
најбољи дечак Африке целе
црнци вам листом успеха желе.
„ Прексутра поштар не дȃ ми мира,
стигао дечак чак из Сибира
и уза њ писмо, у срце дира:
„Најбољег ђака са реке Лене,
шаљемо теби, нема му цене.
Ах, наше туге несакривене!“
Четвртог дана поштар Босанац,
јавља ми зором: Стигао странац!“
Погледам брзо. „О Тибетанац!“
Окице косе дечака красе,
прати га писмо из града Ласе:
„Најбољи дечко Тибета, зна се.“
Петога дана поштари звоне,
ваљда их сами ђаволи гоне.
„Ево дечака из Аризоне!“
У писму веле: „Делијо мила,
шаљемо дивног дечака Била
с Дивљег запада. Зар није сила!“
Шестога дана долази зима,
с леденог Пола путник се прима,
стигао дечак и од Ескима.
„Шаљемо дете весела ока
с далеког рта Медвеђег Бока.
Поздраве прими племена Фока.“
Седмога дана поштар се смије,
јављају, каже, из Батавије:
„Најбољи дечак тамо се крије.“
Шаљу га, веле, копном и водом,
стићи ће к нама најбржим бродом,
најбоље момче под плавим сводом.
Пуна ми кућа шарене раје,
двориште пуно веселе граје,
кад најзад ево и мога Паје.
Пред њим сам, браћо, запањен стао:
„Где си ми, дете, куку и јао?!“
„Код чика-Миће крушке сам брао.“
„Шта ћемо сада, мезимче моје,
видиш ли ове другове своје
Кажи ми сада: најбољи ко је?“
А Паја чита писмо по писмо
и мирно каже: Једнаки сви смо
па ником зато завидни нисмо.“
Потврдих главом, шта да се ради.
Кад се на свету збратиме млади,
срећан се живот најбоље гради
