Причу прича мама
о далеким обалама,
већ се пита: „Да ли спава?“
уплашен сам к`о чивава.
Чим склопим очи,
мама са кревета скочи,
проверава свој тен,
тада цео свет је њен.
А у мојој соби
мрачно к`о у торби,
од страха по ваздуху пишем
и нечујно дишем.
Шта је испод кревета,
симфонија девета,
или можда дивљи вепар,
на све то још хуче ветар.
Дошле и тарантуле,
пењу се на штуле,
ту је јапански стршљен,
пита ме да ли сам крштен.
Ма све су ово привиђења,
шта ми могу та створења,
имам скривену моћ,
прегрмећу ноћ.
