Све се више собом дичим
Питам се на кога личим.
Ја бих рекла да сам своја
Пуна мира и спокоја.
Моја баба мира нема
Жели да ја на њу личим.
Узалуд се она труди,
Не припадам њеној причи.
И деда се врзма само
Мало овде, тамо – амо.
Гледа мене само спреда,
А ђаво му мира не да.
И он хоће причу моју
Као да већ нема своју.
Мама исто по свом тера
Хоће – неће, нешто звера.
Она мисли да смо исте,
Да смо сишле с модне писте.
Али она силно греши,
Проблем мора да се реши.
Гледа тата маму, мене
И настају сад дилеме.
Сви би нешто да ми узму,
Хоће моју косу, очи,
а срце ће да искочи.
Причам причу ову моју,
Не личим ни на сестру своју.
Све у свему ствар је јасна.
Свако своју причу има.
Свако своје дело носи
И њиме се он поноси.
Ментор Љиљана Суботић,
