Jутрос је виршла сишла,
У тањир да се дружи,
За њом је кифла ишла,
Да верно виршли служи.
На доручку, за столом,
Из тубе, ко из сефа,
Јурећи за идолом,
Излете мало сенфа,
„Ју!“, узвикну виршла,
„Откуда овај сада?
Тешка ме судба снашла,
Од овог љигавог гада!“
Ужасно жут у лицу,
Густ ко борова смола,
У првом кадру, у шпицу,
Сенф се савиј’о од бола.
Увек у служби здравља,
Помало опор и горак,
Учесник свих славља,
Сенф је пружио корак.
Неспретно, виршла клизну,
Отвори уста широм,
Лагано сенф лизну
И паде пред белим сиром.
