Zrno žita, ostavši samo u polju nakon žetve, čekalo je kišu da bi se ponovo sakrilo pod grumenjem.
Mrav ga ugleda, natovari na sebe, i s velikom mukom uputi se prema dalekom mravinjaku.
Išao je on, išao, i izgledalo je da zrno žita postaje sve teže na umornim leđima mrava.
„Zašto me ne ostaviš?“ – reče zrno žita.
Mrav odgovori:
„Ako te ostavim, nećemo imati zalihe za zimu. Mi smo brojni, a svako od nas mora doneti u ostavu hrane što više može.“
„Ali ja nisam stvoreno samo zato da me pojedu“ – nastavi zrno žita. „Ja sam seme puno života, a moja je namena i ta da iz mene nikne biljka. Slušaj me, dragi mrave: sklopimo pogodbu.“
Mrav, zadovoljan da se malo odmori, ostavi zrno žita i upita:
„Kakvu pogodbu?“
„Ako me ostaviš u mome polju“ – reče zrno žita, „i odustaneš od namere da me poneseš u svoje gnezdo, ja ću ti za godinu dana vratiti stotinu zrna ovakvih kao ja.“ Mrav ga pogleda u neverici.
„Da, dragi mrave. Veruj u ono što ti kažem. Ako se danas odrekneš mene, pokloniću ti stotinu zrna žita za tvoje gnezdo.“
Mrav pomisli: „Stotinu zrna u zamenu za jedno – ala je to čudno!“
„A kako ćeš to učiniti?“ – upita.
„To je tajna“, odgovori zrno. „To je tajna života. Iskopaj malu jamu, zakopaj me u nju, i vrati se za godinu dana.“
Mrav učini tako. Nakon godinu dana on se vrati.
Zrno žita održalo je obećanje.
