U kućici u drvetu,
u šumarku, blizu sela,
živeo je mišić Miško
i činio strašna dela!
Nestašan je mnogo bio,
u školu je već išao,
al’ nikako
da se smiri!
A škola je puna
dečurlije razne,
zaslužio on je
svakojake kazne.
Malog lisca on je
stalno za rep vuk’o,
zečeve je uvek
za brkove čup’o!
Ježića je kotrljao
ko da je lopta neka
a medo mu služio
kao bunda meka!
Kornjačica mala
od nega je bežala
a pužić se krio u gustome lišću
i gledao krišom kad će nestat šala.
Učitelj ga je gavran
opominjao strogo
ali slušao nije,
ništa to nije pomoglo.
Čak je i vuka zadirkivao,
lupnuo mu čvrgu,
pa se pod lišćem
i u rupi skrivao!
I sve tako,
dok se jednoga dana
nečemu ne doseti
pametni jaza.
U pomoć je pozvao
on mačora Marka.
Strah i trepet on je bio
za miševe, sve do Sunca žarka!
Dođe Marko rado,
šapicu on diže
I njome pripreti
a naš ti se Miško od straha zaledi.
Obećanje dade
da će dobar biti odsad,
inače mu kazna,
mačja šapa sledi!
