Jednoga dana, ima tome više od dvadesetak godina, upoznam u Beogradu Dušana Radovića. Imali vremena, pa šetamo tako ulicama i razgovaramo. U stvari: on ćuti, a ja govorim, govorim… Odemo i do Jugoslovenske autorske agencije, kao: ja tamo nešto imam posla. A nemam, nego mi lepo zvučalo kad se kaže Jugoslovenska, pa autorska, pa još i agencija. Idem ja da vidim šta je to.
Bio sam tada pun nekih sumnji u to što pišem (i danas sam pun sumnji) i više od sata mučio sam Radovića čitajući mu, u hodniku agencije, neobjavljene stihove za decu. Sećam se, kao da je bilo juče, jedne od tih pesama:
Jesen je skitnica sa kosom od žutih trava.
Ovaj romor u granju,
to je,
u stvari,
njen glas.
Video sam je jutros gde u vrbacima spava.
Da se kladimo:
evo je sutra i kod nas.
Ne znam kako vi,
ali ja mnogo volim kad ona stigne
i kikoće se
i vrti
i tutne mi grozd u dlan,
i kucne u svako okno,
i svakom vrapcu namigne,
i uopšte: izmotava se ceo dan.
Pljuskom te začas polije,
pa se izvinjava.
Istrese naramak smeha pred svakim vratima.
A uveče,
u parku,
pažljivo pogasi zvezde kada pođe da spava
i zašareni ulice lišćem ko cirkuskim plakatima.
Nad vidicima oblaci — zastave od sivog platna.
U krošnjama šapat svežine, bunovan i tih.
A vetar je nepodšišani deda
pomalo blatnjav i zlatan
koji ume da zviždi u prste bolje od svih.
Ne znam kako to vi,
ali ja mnogo volim kad jesen naiđe,
pa sve ulice bojama kiti i zavejava…
Ona je,
u stvari,
to šaputanje lišća niz drumove od sunca riđe
i skitnica sa kosom od žutih trava.
Radović — kao Radović. Ni da se osmehne, ni da se namršti. Posle mi kaže: “Ima li tamo u Novom Sadu, gde živiš, neko izdavačko preduzeće koje štampa knjige za vrapce?”
Gledam i nije mi jasno šta hoće. Kažem: nema.
“A izdavač za lišće ili travu? Da štampa knjigu koju će čitati drum ili sunce?”
“Ovo su stihovi za decu,” kažem ja
“Kad su za decu, zašto u njima nema dece?”
Taj razgovor s Dušanom Radovićem naterao me je da počnem ozbiljnije da razmišljam o vama. Ali trebalo mi je čitave tri godine da konačno dođem do jedne pesme koja nije samo vic u stihu, nego nosi u sebi i poeziju.
Tako sam počeo da vas poštujem. Ali ne samo vas. Čim sam imao u rukama prvi ciklus “Plavog čuperka”, znao sam da ja to polako počinjem da poštujem i sebe kao pisca.
Miroslav Mika Antić
Iz knjige: Miroslav Antić ŠAŠAVA KNJIGA, Izdavač: NIŠRO “Dnevnik”, 1982.
Izvor: Bistrooki – www. balasevic.in.rs
