Medved sedi pored potoka i posmatra ribe kako iskaču i ponovo uranjaju u vodu.
„Eh, kada bi jedna promašila i umesto da se vrati u vodu da padne ovde pored mojih šapa. Što bih je sa slašću pojeo“.
Čekao tako medved pored potoka ali kako ni jedna riba iz vode ne iskoči i ne pade pored njegovih šapa, on gladan i ljut ode prema šumi.
U sred šume primeti divlju trešnju, na kojoj je bilo mnogo crvenih plodova.
„Što neće da dune vetar pa da poobara trešnje. Sve bi ih pojeo“.
Kako vetar nije dunuo, ni posle čitavog dana čekanja, on besan i već pomalo iznemogao od gladi, nastavi dalje.
Na jednoj borovoj grani primeti košnicu, oko koje su zujale pčele. Medved sede ispod drveta.
„Sačekaću da pčele napune punu košnicu meda, a onda će ona od težine meda da padne na zemlju, tačno kod mene“.
Posle nekoliko dana tim delom šume prolazili su lovci i videli su uginulog medveda ispod bora, a iznad njega su zujale pčele koje su vredno prikupljale med.