Home Bajke i priče МЕДВЕД И ЛИСИЦА – Народна прича

МЕДВЕД И ЛИСИЦА – Народна прича

359
0

Нека лисица пође из свог брлога, да штогод улови за свој трбух. Путем сусретне медведа, којега упита:

– Докле ћеш ти то, стриче?

– Идем у оно село, што се ено тамо види јер су ме позвали, да им коло водим.

– Могу ли и ја с тобом? – упита га лисица.

– Па хајде, – рекне јој медвед.

Они дођу у село, ту их лепо приме и даду има да једу; али њима бијаше то мало, па оду у кухињу и стану тражити по судовима да што поједу. То домаћини опазе, па неко за секиру, а неко за мотку, те медведа и лисицу протерају из села. Они су једнако бежали не обазирући се и мислећи да их још једнако гоне и тако у сами мрак дођу до једног села. Медвед тад повиче:

– Ох, што сам изгладнио бежећи!

– Е, ако си ти, и ја сам, – рече му лисица, – него иди у село, па нам донеси једно улишће меда, а ју ће те дотле овде чекати.

Медвед оде у село, украде једну кошницу меда и донесе ју лисици. Лисица му рече:

– Ми нећемо овога меда сада јести, него је боље да га за сутра оставимо.

Медвед на то пристане, те легоше и заспаше. После неког времена лисица се пробуди, јер јој је на ум пао мед, па почне викати:

– Шта је, шта је?

Медвед се пробуди на ту њезину вику и упита је:

– Ко те то зове?

– Ено у селу родила једна жена, па ме зову да будем баба, а ја не знам, што бих јој понела?

– Па понеси јој мало меда из оне кошнице, – рекне јој медвед. Лисица оде тад до оне кошнице и пошто се наједе меда врати се натраг.

– Како си детету име наденула? – упита је медвед.

– Површина, – одговори лисица и заспаше.

Око поноћи лисица се опет пробуди, јер јој на ум падне још меда, па стане викати:

– Шта је, шта је? – Медведа пробуди та њена вика, и упита је:

– Ко те то опет зове?

– Ено у селу, – рече му лисица, – породила се друга једна жена, па ме зову да будем детету баба, а ја не знам, шта бих јој понела?

– Понеси јој мало оног меда, – рече јој медвед. Лисица оде до кошнице, те кад се наједе меда, врати се медведу.

– Како си наденула име детету? – упита је он.

– Посредина, – рече му лисица и леже да спава. Пред зору лисица се опет пробуди, јер јој на ум падне, да докрајчи онај мед. Она се дигне и стане као и пре викати: – Шта је, шта је?

Медвед се опет на то пробуди и викне јој љутито: – Ама, ко те то опет зове?

– Ено у селу породила се још једна жена, па ме зову, да будем баба детету, него бих ли јој понела мало оног меда?

– Па понеси! – нареди јој медвед. Она оде до кошнице, те поједе остатак меда и сувише огребе кошницу, па се врати медведу.

– Како си тому детету име наднула? упита је он.

– Погребљина, – одврати му лисица.

Кад буде сутрадан, али медвед бејаше јако огладнио, па рекне лисици да донесе кошницу с медом. Лисица оде и донесе је празну. Медвед, кад спази да нема ни мало меда у кошници, повиче јој:

– Камо мед из кошнице?

– Не знам ја, шта ме питаш? – одговори му лисица.

– Ти си га појела.

– Шта говориш, кад неси видио. Нисам ја, него си га ти појео, – рекне му лисица и тако се посваде.

Медвед пође да лисицу раздере, а она му рече:

– Хајдемо овамо, има једно правдало, па ћемо видети, ко је изио мед?

Лисица доведе медведа до једних гвожђа, која је била већ пре опазила, па ће рећи медведу:

– Де се закуни на овоме правдалу, да ниси изио меда.

Он јој рекне: – Де ти прва, па ћу ја онда!

Лисица тад дигне своју предњу десну ногу и полако је спусти на гвожђа и ситно рече: – Нисам ја изела меда, тако ми овог правдала!

Медвед дигне тад своју ногу и крупно рекне ко медвед:

– Нисам ни ја, тако ми овог правдала! Па лупи стопалом по гвожђима што игда могаше. Кад хтједе да извади ногу из гвожђа, али не могаше, јер му је бејаху ухватила. Кад то опази лисица, трчи од медведа и бежећи му довикне:

– Е, мој медо, залуду, што ти је голема глава, кад у њој памети нема.

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here