( Na sceni običan sto, stolica i nešto od nameštaja. Majka sa šoljom za belu kafu u ruci ide za dečakom koji je izbegava.)
MAMA: Pa, uzmi sine, probaj malo! …
MAZA: Neću!
MAMA: A, zašto nećeš, lepi moj?
MAZA: Neću!
MAMA: Uzmi lepi moj, pa da porasteš!…
MAZA: Baš neću da porastem!
MAMA: Dobro ako nećeš… Onda ćeš stalno da ostaneš mamin mali sin…
MAZA: Jes’ mali – pa posle stalno da pijem mleko!…
MAMA: Pa, uzmi malo, probaj. Što si takav?…
MAZA: Neću!
MAMA: Uzmi sine, pa da budeš v o j n i k, k o nj a n i k!
MAZA: Jes’, pa da padnem s konja!…
MAMA: Ih, da padneš?… Nećeš da padneš!…
MAZA: Baš ću da padnem – baš ću da padnem !
MAMA: Pa dobro sine, što si takav? Uzmi malo mleka… Znaš, to je od one
š a r e n e krave što smo je videli u selu!
MAZA: Jeste, ti meni stalno daješ mleko od šarene krave…
MAMA: Pa to je, sine, svejedno…
ZORAN: /dolazi/
Dobar dan, zdravo Vlado!…
MAMA: Dobro, evo Zorana… Pa će on sve da popije.. On voli mleko.
MAZA: Ako – nek’ popije !
ZORAN: /prilazi majci/
Šta je to?
MAMA: To je Vladino mleko: On neće da pije… Uzmi ti pa popij!
ZORAN: /uzima šolju i pije/
MAZA: /prvo gleda radoznalo… kad vidi da Zoran stvarno pije počinje da
plače…/
Jooooooj ! Popio mi mlekoooo, uaaaa … Sad neću ni da
porestem… Ni da budem konjanik… Ni ništa… Jooooj… Aaa…