U подножју планине, некад давно, расла је чета сунцокрета. Какви су то лепотани били! Сви високи, сви стасити, сви усправни! Сунце у небу блистало је од поноса због своје златне војске.
Од истока ка западу, свакодневно, путовало је Сунце. Од истока ка западу кретале су се и златне главе његових војника прве године, треће, сто треће. Већ су и најстарији сунцокрети у ливади заборавили када се њихов далеки предак заклео на верност небеском цару. А чему и да памте? Зар сунцокрети не постоје зато што постоји Сунце?
— Без сунца не би било ни сунцокрета! — рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети, као један, окретали ка истоку: сунце се баш рађало излазећи из реке.
— Без сунца не би било ни плавоцвета, ни иванчица, ни белих рада, ни булки! — певала су углас шарена ливадска деца, одбијајући да слушају гунђање сусетке репе, која је с гнушањем посматрала бескорисне ливадске лепотане, понављајући:
— Којешта, драге моје! Којешта! Сунце је значајно само онима без корена! Ми, који имамо корен, можемо и без њега! — гневна и сама себи довољна репа се још дубље зари у земљу, глува за песму ливаде, слепа за сунчев сјај, не желећи чак да чује ни повлађивање ливадског пужа који је пред златном најездом сунца хитро бежао у кућицу.
— Сунце је један окрутни убица! — пуж је дубоко жалио траве и цвеће, лептире и сунцокрете: нису имали где да побегну, где да се склоне. Али, сунцокрети нису ни желели да се склањају. Под врелим оком свога цара расли су и јачали, верно следећи сунчев ход сви, сем једног недавно рођеног малишана.
Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега.
— Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а сунцокретова мама од стида саже главу. Другачији, некако чудан био је најмлађи син. Увек замишљен, увек загледан у даљину избегавао је игре браће и сестара, одбијао да следи сунчев ход.
— 3ашто би баш сви морали да раде исто? — говорио је, и уместо да следи Сунце пратио лет вилин-коњица и пролажење ветра кроз траву. Три брда у даљини, као три прозрачна мехура сапунице, привлачила су га више од свега. Био је спреман да слуша чак и песму потока који је себе називао реком. Игра цвећа у ливади и неуморно тумарање мрава занимали су га више од кретања сунца у небу. У реду! Велико је и моћно Сунце! Али, зашто због њега постати слеп за све остало? Зашто до смрти стајати на једном месту веран заклетви некаквог далеког претка? Низ кичму малог сунцокрета прође језа: није нека нарочита срећа родити се као сунцокрет!
— Као патуљак-сунцокрет! — исправи га један од браће, а мама се трже. Не памти се да је икада неки сунцокрет одбио да следи сунце! Нити да се родио тако мален
и својевољан! А да невоља буде већа — једва да је и растао од силног размишљања и радозналости. Остали синови и кћери већ су јој допирали до појаса, а малишан тек се од земље одигао. Али, је зато био леп и златан, златастији и нежнији од осталих. У поноћ и у подне њихао се, певушећи на ветру који му је доносио приче са све четири стране света. Колико је само чуда на земљи! Малиша се у ухо претварао чим би ветар шушнуо у пољу сунцокрета и, сав узбуђен, слушао о таласима Јужног мора, о птицама и рибама златних крила, о прозрачним леденим бреговима у чијим недрима, као у дворцима од кристала, спавају бели медведи и виле сребрних коса, чекајући поларну светлост да их пробуди. Та светлост подсећа на бљесак дуге, на тихи и тужни сјај месеца. Више од свега мали сунцокрет волео је ноћ! Гласови ливаде утишавали су се у ноћи и шапутање трава било је једва чујно. Од жбуна до жбуна проносио је свитац своју сребрну светлост на махове палећи и гасећи светиљку која је чак и ветар успевала да зачара. Тихо, сасвим тихо пролазио је кроз уснуле редове сунцокрета. Мали сунцокрет је бдио, узалуд покушавајући да пробуди браћу. Звездане стазе неба нису их занимале. Нису могли ни да замисле јабуку месеца окачену о највиши јаблан.
— Којешта причаш! — говорили су и сагињали главе чим би сунце ускочило у реку. — Цар сунце моћнији је и лепши од свих! Зна се то од памтивека!
Дубоко у себи мали сунцокрет је знао да су браћа у праву. Али, звуци и боје ноћи терале су му сан с очију и, док су браћа спавала, он је подизао своје златасто лишце увис дивећи се спором и свечаном месечевом ходу кроз сребрне поноре неба. Шта све не би дао да може да се откине и лаган, као облак, полети ка бисерној месечевој светлости од које му застаје дах! Шта све не би видео, шта доживео тамо горе!
Постоје у ливади и ситни жути цветови чије главице постају сребрне и лагане кад остаре, откидају се и лете к небу. Али, који је још сунцокрет полетео у висине? Који је то желео? »Са мном нешто није у реду!« — помисли мали сунцокрет и пропе се на прсте у жели да порасте и стигне браћу која су мајци већ била до уха. Али, маколико да се пропињао — није растао. А није се, уколико га мајка не би натерала, ни окретао за сунцем.
Остали сунцокрети сад су већ отворено показивали своје негодовање. Ко је још видео сунцокрет тако патуљаст и неозбиљан? Шта има он с месецом? Шта га се тичу звезде на небу? Нека пожури и порасте као и остали! Ускоро почињу летње жеге. Не порасте ли на време, остаће заувек мален. Незадовољно су тресли главама сунцокрети, а сунце жарило на свом безбрижном путу од истока ка западу. Је ли чудо што малишан постаде још потиштенији? Шта хоће браћа од њега? Као да он не би желео да порасте! Бунио се малишан с времена на време, али дубоко у себи знао је да то није сасвим тачно: није он као остали! Сунцокрет који уместо сунца прати месец, има ли ишта црње и горе?
Реши се мали сунцокрет да нађе лека својој муци. Обрати се травама за савет. Траве су стари пријатељи. Али траве нису знале тајну окретања за сунцем: нису му могле помоћи! Тада малишан упита поток шта да ради. Али, хитри брбљивац и не покуша да му одговори. Журио је ка мору. Море све зна: највеће је на свету, али га ветар, ипак, покреће. Упита мали сунцокрет ветар шта да чини.
— Ти, који свуда завирујеш морао би знати како да порастем! — шапну малишан покорно сагибајући главу, а ветар се насмеја:
— Па, порастао си! — рече. — Ниједан маслачак није већи од тебе!
— Маслачак? — не верујући узвикну мама сунцокрет.
— Маслачак? — поновила су браћа њен узвик.
— Маслачак? — узвикнуо је и бркати поглавица златне сунчеве војске. Одједном је све постало јасно: и патуљасти раст малишана, и његово одбијање да следи сунчев ход. Али, откуда маслачак у пољу сунцокрета?
— Маслачак? — шапутао је мали сунцокрет, осећајући како му се од те речи врти у глави. Сада је бар знао своје право име! Али, бити маслачак сам самцијат на свету, је ли то нека срећа? Малишана је све јаче обухватала туга. Осети како од ње бива све прозирнији, све тањи, као ветар лак и хитар.
А онда на главу маслачка, као слатка киша, паде ноћ. Како је продорно мирисала ливада у ноћи! Снено трептале звезде! Као џиновски свитац црним понорима неба лутао Месец! Сам у небу, он се осмехну маслачку самоме у пољу. Позва га да дође к њему: биће им лепше, биће им веселије удвоје! Месец се спуштао све ниже да би маслачак лакше стигао к њему. Нека се не плаши! Нека крене! 3ар је друго малишан и желео?
Лагано, готово нечујно, откиде се маслачак од земље, прислони за тренутак своју сребрну главицу уз образ маме сунцокрета, а затим као крилат полете увис! Виде ли га ко? Чу ли? Јежио се малишан при помисли да би га могли зауставити, али сунцокрети су спавали, сви до једнога! А траве?
Спавале су и траве. Једино је у ноћи поток био будан, али заузет сопственим брбљањем није имао времена да види како маслачак, сребрн и прозрачан све брже лети ка Месецу, и звездама, и сам налик на светлуцаву, младу, звезду, најнежнију од свих.
Lepo je