Živeli jednom deka i baka. Imali su unuku Mašu.
Jednoga letnjeg dana Mašine prijateljice su krenule u šumu da berui jagode pa su i nju zvale sa sobom. Deka i baka nakon kratkoga oklevanja dopuste unuci da pođe s prijateljicama.

Deka  je ipak upozori:
– Draga Mašo, drži se prijateljica. Ne odvajaj se od njih i ne skreći s puta!

Devojčice su veselo skakutale šumskim puteljkom i izbile na proplanak pun slasnih šumskih jagoda. Smesta ih stanu skupljati u svoje pletene košarice. No Maša je otišla iza grmlja pa je zaostala za devojčicama. Hodala je tako dugo, lutala šumom i naposletku shvatila da se izgubila. I dok je tako prestrašeno tumarala među visokim stablima, dođe do neke kolibe. Pokucala je, ali niko nije odgovarao. Vrata su bila pritvorena pa je ušla.

U kući je inače živeo medved. Sada ga nije bilo jer je i on u šumi brao jagode i bobice.

Kad se uveče vratio i našao Mašu kako sedi na klupici u kuhinji, jako se obradovao. – Hoćeš li mi pokazati kako da se vratim kući? – pita ga Maša puna nade.
– A ne, nikako! Ostaješ kod mene. Jedva sam dočekao neko društvo.

Maša se rasplakala i stala preklinati medvjeda da je odvede kući, ali on nije hteo ni da čuje za to. I tako je Maša ostala zarobljena kod medveda u šumskoj kolibi.
Medved je po cele dane lutao šumom, a Maši je branio da ikamo ide bez njegovog dopuštenja.
– Ako pobegneš, uloviću te i pojesti! – govorio je svakoga jutra.
Maša se nije dala prestrašiti. Po cele je dane smišljala kako bi mogla pobeći medvedu. Mislila je, mislila i smislila!
– Medvede, medvede! Molim te, odnesi barem mali dar deki i baki u selu! – molila je.

Gle čuda, medved pristane. Maša je ispekla mnogo kolačića, a onda je iz špajza izvukla nekakvu veliku košaru pa mu reče:
– Ovu ću košaru napuniti kolačima, a ti je odnesi u moje selo. Ali da ih nisi jeo! Gledam te s krova i pazim šta radiš!
Medved gunđajući nakratko izađe iz kuhinje, a Maša brzo uskoči u košaru i pokrije se kolačima. Kad se meda vratio, naprti košaru na leđa i uputi se u selo.

Hodao je tako, hodao pa se i umorio.
– Uh, sešću na panj i pojesti kolačić! – uzdahne. – Gladan sam i umoran.
Odjednom se začuje Mašina vika:
– Visoko sedim, daleko vidim! Ne sedaj na panj, ne jedi kolačiće!
Medved se stane obazirati oko sebe pa reče:
– Lukava je ona! Visoko sjedi, daleko vidi!

Zatim podigne košaru pa nastavi dalje. Prošao je još malo, ali onda opet oseti umor i glad.
– Uh, sešću na panj i pojesti kolačić! – uzdahne. – Gladan sam i umoran.
Maša iz košare opet viče:
– Visoko sedim, daleko vidim! Ne sedaj na panj, ne jedi kolačiće!
Medved ustane kao da ga je pčela ubola i potrči što je brže mogao.
Našao je selo i kolibu bake i deke pa im pokuca na vrata: – Kuc-kuc! Otvarajte, otvarajte! Nosim vam darove od unuke!
Ali jao! Selo je bilo puno pasa što su gotovo smesta nanjušili medveda. Poput osa sjatiše se u dvorište i navale na njega. Medved se sav isprepadao pa je dao šapama vetra, a košaru je zaboravio kraj vrata.

Baka i deka istrče iz kolibe i spotaknu se o košaru.
U čudu podignu poklopac, a unutra sedi Maša, gricka kolačiće i smeje se.