Klinci vas ne slušaju, izvode scene, plaču, urlaju, zezaju vas i maksimalno vam otežavaju svakodnevno funkiconisanje? Možda nesvesno pravite greške na koje se samo valja koncentrisati i ispraviti ih

PREVIŠE SLOŽENIH REČENICA – Ljudski mozak, posebno djčiji, ne može procesuirati previše stvari odjednom. To može biti jedan od razloga zašto deca ne slušaju kad govorimo u dugačkim monolozima ili zavisnosloženim rečenicama bez kraja i konca. Razdvajanje „problema“ na manje delove i pojednostavljivanje rečenica imaće bolje rezultate. Koristite jednostavne i kratke rečenice kad želite da dete brzo shvati i čuje vas.

NE UCENJUJTE I NE PRIGOVARAJTE – Svako jutro se borite s detetom da dovrši doručak, da se obuče, obuje… jednom rečju da većjednom krenete. Kukate, zanovetate, ucenjujete i sve vam to oduzima previše živaca, a dete se trudi da radi baš suprotno od svega što ga molite. Nije čudno, deca već poznaju taj scenario i čekaju odigravanje cele predstave pa se ne žure. Pokušajte radije uvesti neku igru u celu priču, možda se stvar ubrza.

ZATO ŠTO JA TAKO KAŽEM – Jedna od najvećih gluposti koje roditelji često misle je ta da dete treba da posluša zato što je roditelj tako rekao. Zato što ste vi to rekli, ne govori ništa o razlozima koje imate. Jednako kao što poštujete drugu odraslu osobu i objašnjavate joj razloge zašto želite da ona nešto uradi, tako biste trebali poštovati i dete koje treba znati zašto je nešto vama važno. Uzmite vremena i objasnite detetu svoje motive i učinite to normalnim tonom. Verovatno će vas s vremenom shvatiti.

PRETVARANJE I LAGANJE – Deca su pametnija nego što smo mi toga svesni. Ne morate podetinjiti ili lagati kako biste ih naveli da vas poslušaju. To možete raditi jedino ako se šalite, izvodite nešto s ciljem da nasmete dete, tako mu preusmerite pažnju i opustite ga, a zatim mu iskreno kažete što vam je važno. Deca razumeju puno i pretvaranje će prepoznati i doživeti negativno često kao prevaru.

DOK RADITE NEŠTO DRUGO – Deca vole da misle kako su važna i važno je omogućiti im da to misle. Ako vam se dete obraća, a vi razgovarate telefonom, odmaknite slušalicu, kratko poslušajte šta je posredi i zamolite ga pričeka da završite razgovor. Kad završite razgovor, pitajte šta je htelo. Pokušajte biti dosledni jer dete  treba da nauči da imate pravo na telefonski razgovor.

KORIŠĆENJE OSEĆAJA KRIVICE – Ako želite podstaći dete da pokupi svoje igračke, izbegnite da se koristite tonovima ili razlozima koji izazivaju osećaj krivice. Kao što je poznato, deca se ne rađaju s osećajem empatije za drugoga, ali uče o tom osećaju posmatrajući roditelje. Želite li da se vaše dete oseća loše, nauči taj princip i koristi ga ubuduće u odnosu s vama ili u odnosima koje će graditi kasnije u životu? Promislite kakve mu vrednosti prenosite svojim primerom. Ukazujte mu na to da treba spremiti igračke zato što je to dobro, korisno i vredno za njega, a ne zato što ćete se vi inače loše osećati ili biti nesrećni.

PRETNJE – Poenta nije da odgojimo decu koja će tražiti krivicu u drugima ili se stalno za nešto žale, već decu koja će misliti. Pretnje koje bi trebale da nateraju dete da nešto učini mogu oslabiti detetov osećaj samopouzdanja i mogu biti poprilično destruktivne. Pretnje bi mogle poljuljati poverenje u vas kao roditelja odnosno temelja detetove sigurnosti i zadovoljstva. Dete bi moglo da zaključi da nećete biti tu za njega uvek kad će trebati vašu zaštitu.

Tekst: I.Š.

http://www.roditelji.hr