Bila jednom jedna mala priča, vesela i bezbrižna.
Skakutala je, trčala, prevrtala se preko glave, preskakala potočiće. Ali ubrzo joj sve dosadi. Htela je da ima nekog s kim bi mogla da se druži. Niko nije imao vremena za nju. Ili nije hteo da ima vremena. Nekima se činilo da je neozbiljna.
Prolazile su pored nje ozbiljne priče, tužne ili sasvim obične. Ljudi su govorili da je ona samo igra neozbiljnog pisca i nisu ni pokušavali da je pročitaju. Deca su mislila da je, verovatno dosadna, pa što bi je onda čitali.
Mala priča je prestala da skakuće i postala tužna. Nikom nije bila potrebna. Šćućurila se na jednoj stranici knjige, ćutala i samo ponekad uzdahnula i pustila dve bistre suzice.
Jovana je došla iz škole, utrčala u sobu , zatim u kuhinju, ali nikog nije bilo. A baš je bila raspoložena: najbolje je uradila kontrolni iz matematike. Htela je da obraduje roditelje i braću. Sela je u stolicu za ljuljanje, a onda ugledala knjigu na stočiću. To je bila ona knjiga koju je uzela iz biblioteke i treba da je vrati. Pročitala je nekoliko priča, ne sve.
„Pa šta“, pomislila je Jovana, „ne mora se čitati svaka stranica, nije to domaći.“
Mala priča je uzdisala na svojoj stranici i mislila: „Sad će me pročitati…, neće.., hoće…, neće….“ a onda razočarano sklopila oči. Jovana uze knjigu i ljuljuškajući se na stolici, poče da je lista kao da je uzima u ruke prvi put. Pažnju joj privuče Mala priča. Kad je pročita, nasmeja se i reče: “ E baš je zgodna !“
Mama i tata, ulazeći u sobu, upitaše je s kim priča. Ne odgovarajući na pitanje, Jovana poče da im čita priču.
„Zanimljivo! “ reče tata „Baš zanimljivo!“
Mama kao da se tog trena probudila iz kratkog sna, nasmeši se i stavi na stočić tanjirić u kome su se modrile zrele šljive.
Mala priča je ponosno stajala na svojoj stranici.
Jovana sklopi knjigu, stavi je u ranac i pomisli kako bi bilo dobro da sutra, pre nego što je vrati u biblioteku, pročita svojim drugarima iz razreda: svideće im se, zna ona.
„Život je tako lep !“, mislila je Mala priča i da je mogla, poljubila bi Jovanu u obraz – toliko je bila srećna.
Vidosava Stojšin Neda, učiteljica u penziji
Like this:
Like Loading...
Related
