Од тол’ко лепих, најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
ниједна није толико лепа,
толико нежна, као реч мајка.
Њене ме руке најлепше грле
и брижне нада мном увек стрепе;
зовнем ли само, мени хрле
мамине руке меке и лепе…
Мамине руке косу ми сплићу,
њена ме љубав на пут спрема,
када порастем, као мама бићу,
нико као она лепе руке нема.
Мамине очи ме увек прате,
те очи добре нада мном бдију,
кад оду, једва чекам да се врате,
оне за мене увек осмех крију.
Као у бајци која се воли
смех се детињства меко засребри…
Кад мене боли, и њу заболи,
и зато хвала, мајко, теби!
Зато од тол’ко најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
једна је од свих за мене лепша,
једна је од њих само реч мајка.
