Сећам се тог првог дана у школи,
до мене Воја, а Ђоле моли
друга Дишу да стане до Раше,
стиже и Ива, свима нам маше.
А онда Луца стаде на врата:
“Крените за мном до првог спрата.“
Тад није било краја нашој срећи,
сви ко један кренусмо трчећи.
Године друге стигло појачање,
да с нама дели своје знање,
Ања и Аца другари сјајни,
дани са њима били су бајни.
Сетих се друже првих слова,
ред бројева па ред сова,
и учитељица наша озарена лица,
дели нам свеске пуне петица.
Како је умела бити фина,
да замоли чак, чика Тому и сина,
да праве наше костиме, маске,
па чак и бину од сирове даске.
Разне се слике смењују у ходу,
неко би мислио да тера моду,
а наша Луца својим светом маште,
за час учионицу претвори у баште.
Одједном све процвета и мирише,
буде облачић и по нека кап кише,
а онда се одједном све зањише,
доласком Деда Мраза, све се брише.
Често наше маме позове саме,
па од њих направи даме,
кроз шалу и игру сувенирима,
направи тренд папирним шеширима.
Одједном реши да своје ђаке,
претвори у принцезе и вилењаке,
и од свег Луца представу створи
са свих страна аплауз се ори.
И све што је лепо има крај,
али зато нећемо жалити, знај,
од учитељице се морамо растати, само,
да деци другој прилику дамо.
Да и друга деца постану људи,
да Луца с њима машту буди,
да и друге духом води,
да култура увек буде у моди.
И док нас лаганим кораком прати,
сузе јој саме лете низ лице,
учитељице, драга, поносна буди,
обећавамо ти све петице.
И тако из дана у дан, године лете,
учитељице наша, више нико није дете,
од ђака Ваших постали људи,
на сваког од њих поносна буди.
И после година много, никад неће остати сама,
ма где била, она ће увек бити са нама,
исту је љубав делила свима
и зато у срцима нашим посебно место има.
Радиша Павловић, Ива Госпавић, Александар Савић, Димитрије Јовановић, Војислав Јездић и Ђорђе Иконић
Like this:
Like Loading...
Related
