Niko ne zna zašto su lonac i poklopac bili u zavadi, ali da su stvarno bili u zavadi to je svakoj stvari u kuhinji bilo poznato. Poklopac se žalio na lonac, a lonac je brundao na poklopac.
– Ne podnosim da mi neko sedi na glavi – gunđao je lonac.
– Ja ti dođem kao kapa, a svako zna da kapa uglavnom stoji na glavi – spremno je dočekao poklopac.
– Danas ću te tako potpariti da ćeš od muke poskakivati na mom temenu!
– Kako to misliš izvesti? – upita radoznalo poklopac.
– Pomoću pare, dragi moj poklopčiću, pomoću pare.
– Što meni može nekakva vodena para?!
– Što ti može? Što ti može vodena para, pitaš? Pa, vodena para pokreće mašine, čak i železničke lokomotive, a kamoli da neće jedan obični emajlirani poklopac.
Nikad se poklopac u svom poklopačkom životu nije tako slatko nasmejao kao tada. Sva se kuhinja tresla od njegovog zveka. Međutim, ubrzo voda u loncu poče da klјuča, para se poče dizati prema vrhu lonca. Što je voda duže klјučala, sve se više pare skuplјalo ispod poklopca. Para je htela da izađe iz lonca. Poklopac to nije dozvolјavao. Pribio se uz rub lonca svom snagom… Uzalud! Vodena para je bila snažnija. Potiskivala je, potiskivala, a poklopac je popuštao. Na kraju je počeo tako smešno da igra po vrhu lonca, da su mu se, od silne muke, uhvatile po licu krupne kaplјice rose. Poklopac je zvečao sve dotle dok ga jedna ruka nije uhvatila za držač i sklonila u stranu.
Lonac tada upita:
– Veruješ li sad da je vodena para jača od tebe?
Poklopac ne odgovori, ali je bio uveren da vodena para može da pokrene čak i železničke lokomotive.
