Једнога дана, видјели нисмо,
Јежић је, кажу, добио писмо.
Медено писмо, причао меца,
стигло у торби поштара зеца.
Адреса кратка, слова к’о јаја:
„За друга Јежа
На крају гаја“.
У писму пише:
„Јежурка, брате, сањам те често и
мислим на те.
Ево ти пишем из камењара гускиним пером.
Дивно ли шара!
Дођи на ручак у моју логу, пожури само,
не жали ногу.
Са пуним лонцем и масним брком
чекат ћу на те, пожури трком.
Њежно те грли медена лица
и поздрав шаље лисица Мица“
Јеж се весели: – На гозбу, вели,
ту шале нема, хајд да се спрема.
Јежурка Јежић лукаво шкиљи,
прегледа бодље и сваку шиљи.
– Ако би успут дошло до боја,
нек буде спремна обрана моја.
