U jednoj pećini iznad reke Gang, živeo je vuk. S proleća, kada se himalajski snegovi otapaju, vode Ganga nabujaju, i plave okolinu. Tada se reka podigne sve do pećina iznad svojih obala. Jednoga jutra, vukova se pećina nađe okružena vodom sa svih strana, i vuk nije mogao u uobičajeni lov u okolinu.
„Hm“, reče vuk, „danas nema ništa od ručka. Proglašavam današnji dan praznikom, a u čast praznika, ja ću da postim.“
I vuk se smesti na ivicu stene, zauzme položaj svetačkog spokoja, kao da se zavezao u duboke i pobožne misli. Čim je zauzeo taj položaj, u njegov vidokrug doskakuta jedna koza, koja je očito tražila izlaz iz poplavljenog područja. Skakutala je s kamena na kamen, i skoro se našla na domašaj skoka od vuka.
Vuk se smesta prene.
„Gle, evo mi ručka“, reče oblizujući se. „Rekao bih da danas ipak nije praznik, jer inače mi ne bi došla ova koza, baš kao naručena! Ako nije prraznik, onda ne trebam ni postiti.“
I on se zaleti na kozu. No, koza se vešto izmaknu, i dade se u beg. Vuk za njom, ali je opet promaši. Tako su se ganjali po kamenju, sve dok koza ne uspe da pobegne. Vuk ju je uzalud tražio. Zadihan se vrati pred pećinu.
„Nisam ja od soja nepobožnih“, mrmljaše vuk. „Meso se ne jede na praznik, pogotovo ne kozje meso. Ne, ne, danas je dan posta!“
I on opet zauze onaj svoj svetački položaj.
