Home Bajke i priče ЛЕПО ЈЕ БИТИ ДЕТЕ – Десанка Максимовић

ЛЕПО ЈЕ БИТИ ДЕТЕ – Десанка Максимовић

49
0
Pixabay License

По цео дан Мара вири кроз плот свога дворишта у оближњи парк. Далеко у кругу где стоји песак деца се играју. До Маре допиру звонки раздрагани гласови. Чује се како звоне лимене кантице на својим дршкама, пуцкетају точкови колица на песку и скачу лопте негде на утабаној стази. А Мара нема ни брата ни сестре нити какве мале суседе да би се с њима поиграла. И што је најгоре, мама полазећи закључа капију, да дете не би могло само изаћи на улицу.
Вири тако Мара кроз пукотину плота и чини јој се да чује како лопте скакућући декламују:
Лепо ли је скакати
по узаној стази,
по трави се ваљати.
Пази, Маро, пази!
А канте звецкају:
Лепо се је брчкати
по чесменој води,
по песку се брљати.
Ходи, Маро, ходи!

Кад се мама врати кући, једва одвоји Мару од плота. Понекад покуша с дететом да се игра, али не уме. Не знају то све маме. Кад је била мала, није то научила, јер ни њу није имао ко да води на дечје игралиште нити јој је ко куповао играчке.
Ноћу кад се уморна иза сна тргне, учини се мами као да у детињем дисању чује уздахе:
Ја сам јоште сасвим мала,
с децом би се поиграла,
између цвећа на слободи.
У игру ме, мама, води!

Пре него пође на рад, мама нађе понеку стару ствар, да детету буде играчка: пружи му пробушени лонац или сиђе у подрум да изнесе зарђали обруч са бурета. Мара дрвеним патрљком гони неко време обруч по покалдрмљеном дворишту, али како нема довољно простора, обруч сваки час удари у зид, плот или праг и претури се. Зато се она брзо задовољи својом играчком па се као чичак опет ухвати за плот и остане тако док се мама не врати. А мами се сваку ноћ чини како уздише и моли је да је одведе у парк међу децу, па смишља како би то могла учинити. Недељом, истина, и сиромашне и запослене мајке воде своју децу у парк, али се Мариној мами, која преко недеље код другог ради толико нагомила посла у својој кући, да све то мора недељом да посвршава. Кад би иначе окрпила и опрала Марино рубље, кад би изветрила и исунчала кућу, почистила и поправила све што се преко недеље упрља.
Али је дете сваки дан молило да га изведе у игру међу другу децу, те мама једне недеље устане рано, рано, и узе да умотава неке крпе од Марине старе хаљине у чврсто клупче. Кад се Мара пробуди, крај ње је стајала крпена, црвена лопта, а обруч од бурета био је изрибан и светлио се као нов и крај њега стојала нова новцата палица одељана од младог прута. Сем тога, већ је двориште било почишћено и сушила се на јасном сунцу иза куће Марина кошуља и чарапе.
Мама узе дете за руку и поведе га у парк. Из њене коштуњаве, несавитљиве шаке детиња шачица је сваки час клизила и ситни детињи кораци су једва стизали маму, која је и у шетњи брзо корачала. А у парку је већ врило од деце. Песак у кругу је личио на огроман шарен мравињак. Мама седе на прву клупу бојећи се да Мара не пожели сјајне и звонке куповне играчке деце што су се у великом кругу играла. Гонећи, међутим, свој велики обруч дете се брзо нађе тамо и стаде очарано. Около су трчали дрвени коњићи, црвени, жути, и плави. Зајапурене девојчице пуниле су песком своје канте. Светла лица гумених лопти поскакивала и ваљала се по трави. Јуриле су све врсте точкова и колица и кола. И Мари се чинило да се све те играчке и деца у хору веселе:
Лепо ли је дете бити,
дан у игри проводити,
и имати лопте нове
и коњиће и точкове.
Мара се загледа у белу девојчицу што је у наручју држала огромну лопту и возила у колицима лутку. Било би тако лепо поиграти се лоптом која уме да одскаче. Марина је, истина, била велика, али где би пала, ту би се и зауставила, чинила се некако болесна и уморна. Бела девојчица утом своју лопту испусти и Мара потрча да се њоме мало поигра. Под ручицама осети глатку еластичну гуму и учини јој се да држи неко живо биће које дише. Али та је радост била кратка. Бела девојчица се устреми и оте јој своју играчку. На стази су стајала без господара колица натоварена песком, и Мара хтеде да их мало повоза. Али само што је три корака корачила, појави се румени дечак и узе јој их. Она онда угледа на клупи лутку коју је мерила до сада јер се њена сопственица прљала грађењем куће од песка. Било је необично слатко држати порцуланску, у свилу обучену лутку; међутим, нечије је руке истргоше из Мариних руку: чуварица девојчице се бојала да је Мара не поквари.
И тако, чега год би се дотакла, отимали су јој, а около су играчке у хору звецкале:
Лепо ли је бити дете:
што желите, то и смете:
купују вам мама, бака
сваког дана играчака.

Мари се све то толико тужно учини да удари у гласан, горак плач. Мама дотрча, узе је на руке и однесе на клупу далеко од главног круга. Желећи да је развесели она јој показиваше како се и њеном лоптом може лепо играти бацајући увис и дочекујући је у руке, затим јој показа како и њен обруч може далеко да се котрља а да не падне.
У близини су се играла још нека деца чије играчке су као и Марине биле домаћа рукотворина и старе у подруму бачене ствари. То су биле шоље без дршке и окрњене тацне, сломљене машице и виљушке, разнизане, разне боје и облика ђинђуве, крпене лутке и лопте. Девојчица што се играла штипаљком за рубље и шољом без дршке пружи Мари шољу позвавши је да стружу песак из јарка покрај стазе. То Мару утеши, јер се на шољи смејала нека беба, а штипаљком се могло врло добро чепркати по земљи. Ускоро се њима двема придружише и друга деца са својим крњавим играчкама и начини се весео жагор као и у великом кругу. Дечаци копајући старим кутлачама начине читаву кулу од песка, а крпане лопте као да добише мала крила у рукама веселих девојчица. Чак је и понеко дете из великог круга остављало своје лаковане играчке прилазило деци што су се играла око Маре.
А мама је ослушкивала како недалеко иза грања звецкају лимене кантице:
Лепо ли је дете бити,
дан у игри проводити,
и имати лопте нове
и коњиће и точкове.

SAŠA BOOKS

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here