Pitala Srđana baka, da li je lepo da se laže. Odgovorio joj je, kao iz topa:
– Pa, naravno da nije.
Baka se nasmejala, pomilovala ga po glavi i rekla:
– Razmisli malo.
Pomislio je, šta tu ima da se misli. I majka i otac su mu hiljadu puta ponovili:
– Laganje je ružno i nepošteno. Nemoj nikad da lažeš. Plemenito je da govoriš istinu.
Šta li sada baka hoće da me nauči, kada me tako pita? Malo je razmislio i setio se… Ponekad baš poželi da slaže. Zato je iskreno rekao baki:
– Ja mislim da ponekad mora da se slaže. Na primjer, kad me lovac pita da li sam video zeku.
Ja mu kažem: – Ne, nisam! – Iako sam ga video.
Kada bi me šinteri pitali gde su naši psi lutalice, Dora i Kliki, rekao bih:
– Ne znam, nisam ih video.
Eto, ja ponekad slažem, kada zbog istine može da se dogodi nešto ružno.
– Imaš plemenito srce – reče mu baka.
A tek tvoje srce bako – ne razume mene svako! – pomisli Srđan.
