Među drugovima kad nestane sloge
neprilike tada pojave se mnoge
i namesto rada iskrsne tek muka.
Jednom su se labud, rak i štuka
upregli da vuku prepuna kola
preko brda i dola.
Upinju se muče, al’ kola ni smesta
iako je njihov teret sasvim lak,
jer rak natrag vuče, labud pod oblak
a štuka pod vodu zaroni i nesta.
Ko je kriv, ja ne znam – nisu brige moje,
ali tamo kola još i sada stoje.
