Била једном давно једна кућа. Кућа је била усамљена и налазила се у дубокој шуми и нико није живео у њој. Једног дана миш угледа кућу и упита је: „Кућо, кућо, станује ли неко овде?“ Нико није одговорио, па миш уђе у кућу и остаде да живи у њој.
Онда је до куће доскакутала жаба и питала: „Кућо, кућо, живи ли неко овде?“
„Живим ја. А ко си ти?“, приупита миш. „Ја сам жаба. Могу ли да живим с тобом?“
„Можеш“, одговори миш. Жаба онда уђе у кућу и поче да живи у њој с мишем.
Скакућући около, некако је наишао и зец. „Кућо, кућо, живи ли неко овде?“
„Ми живимо овде. А ко си ти?“, упиташе га миш и жаба.
„Ја сам зец. Да ли бих могао да живим ту са вама?“
„Да“, рекоше на то миш и жаба, те се и зец усели у кућу. Наврати и лисица.
„Кућо, кућо, живи ли неко овде?“
„Ми живимо. А ко си па ти?“, приупиташе миш, жаба и зец.
„Ја сам лисица. Могу ли и ја да живим с вама?“
„Да, можеш“, одговорише животиње, те лисица уђе у кућу, где их је сада било четворо.
Уто наиђе и вук. „Кућо, кућо, станује ли неко овде?“
„Да, ми станујемо овде. А ко си ти?“, упиташе миш, жаба, зец и лисица.
„Ја сам вук. Да ли бих могао да живим с вама?“
„Да, могао би“, рекоше животиње, после чега се и вук уселио као пети члан.
Онда је наишао велики меда. Угледа кућу, па је приупита: „Кућо, кућо, живи ли овде неко?“ „Ми живимо овде. Него, ко си ти?“, повикаше миш, жаба, зец, лисица и вук.
„Ја сам велики меда. Да ли могу и ја да живим с вама?“
„Ти си, медо, стварно велики и наша кућа је мала за тебе. Али, ако хоћеш, можеш да се попнеш на кров и живиш горе“, одговорише животиње.
Меда се попе на кров, али кров је био слаб и меда пропаде кроз њега. Али миш, жаба, зец, лисица и вук су успели да се извуку живи и здрави. Онда сви они одлучише да заједно направе нову кућу, бољу од претходне.
