Uprkos napretku tehnologije i razvoju nauke, tek smo zagrebali površinu misterija okeana. Iako čak 70 odsto površine Zemlje čine okeani, koji utiču na vreme, temperaturu i održavaju život svih organizama na planeti, oni su još uvek velika misterija za naučnike.
Kroz istoriju, oni su imali i ključnu ulogu u transportu i trgovini, a ipak je čak 95 odsto ovog čudesnog sveta neistraženo, ističe američka Nacionalna uprava za okeane i atmosferu.
Kancelarija za istraživanje okeana ove uprave radi na istraživanju okeana pružanjem podrške naučnim ekspedicijama koje imaju cilj da otkriju i zabeleže što više činjenica o neistraženim i nedovoljno poznatim delovima svetskih okeana. Ove ekspedicije predstavljaju hrabar i inovativan pristup, a naučnici na raspolaganju imaju najsavremenije alate i tehnologije.
Za razliku od mapiranja kopna, piše dr Džon Kopli, profesor pomorske biologije na Univerzitetu u Sautemptonu i prvi Britanac koji je zaronio dublje od pet kilometara, za „Scientific American“, ne možemo proceniti karakteristike dna okeana pomoću satelita i radara jer voda blokira radio-talase. Međutim, radari su se pokazali kao veoma precizni u merenju nivoa mora, a ako postoje alati dovoljni da se utvrde efekti talasa, plime i oseke, onda bi sateliti mogli da izmere ispupčenja i udubljenja u površini okeana koji su rezultat neravnog pejzaža dna okeana.
Recimo, na mestu na kom postoji podvodna planina ili planinski venac gravitacija je malo jača, a vode je više iznad ovog ispupčenja. S druge strane, na mestu ispod kojeg je okeanski rov gravitacija je slabija, pa se na površini vidi blago udubljenje, piše dr Kopli. Ovi podaci su, u kombinaciji s naprednim satelitima, veoma korisni: najnovija mapa, napravljena na osnovu podataka satelita Kriosat-2 i Jason-1, pokazuje karakteristike okeana koje nismo imali priliku da vidimo na nekim ranijim mapama. Iz toga dr Džon Kopli izvlači zaključak da smo, zapravo, mapirali 100 odsto Zemlje. Ipak, pitanje o tome koliko smo okeana istražili zavisi od toga šta, zapravo, podrazumevamo pod time.
Ukoliko pitanje glasi „Kako dno okeana na svakoj tački Zemlje izgleda?“ ili „Šta se tamo dole događa?“, onda nam je poznato i manje od pet odsto okeana. Zato ostaje činjenica da je dno okeana nešto što nam je veća misterija nego, recimo, površina Marsa, Meseca i Venere. Razlog je jednostavan: sva ta voda.
Dr Kopli postavlja pitanje kako, kada je reč o istraživanju našeg dinamičnog sveta, znamo da je nešto istraženo. Da li se nešto smatra istraženim kada vidimo tu lokaciju?
On napominje da to ne može biti slučaj jer, recimo, šuma u njegovom komšiluku u različito doba godine izgleda drugačije i u njoj cvetaju različite vrste. Treba li da je smatra istraženom nakon što ju je posetio tokom samo jednog godišnjeg doba, pita se on.
