Da postoji kofer
takav da u njega spakujemo
svoje želje, snove, htenja…
Koliko bi bio težak?
Što je teži, kroz život
se lakše ide, dok koračaš
ka svom cilju…
svakog dana možeš preći
bar po jednu milju.
Ali ako se u kofer ušunjaju
nestrpljenje, sumnja, bes…
neće biti mnogo mesta
za tvoje želje, snove, htenja …
i onda se sve, baš sve
iz korena menja.
Onda kofer postaje težak,
baš težak… toliko težak
da sa njim nećeš moći putovati…
i onda ćeš zastati, posustati…
i stajaćeš dugo tako
uplašen, usamljen i tužan…
i pitaćeš se zašto je život
tako sumoran, okrutan i ružan.
I nećeš primećivati
ni Sunce, ni Mesec ni zvezde…
niti ćeš čuti cvrkut ptica,
i nećeš se pitati kako i gde se gnezde.
Ali ako otvoriš kofer,
pa iz njega izlete
i nestrpljenje, i sumnja, i bes
shvatićeš da život nije
ni sumoran, ni okrutan, ni ružan…
i više nećeš biti
ni uplašen, ni usamljen, ni tužan…
Ponovo češ prmetiti i Sunce,
i Mesec, i zvezde…
Čućeš cvrkut ptica
i pitaćeš se kako i gde se gnezde.
Onda nastavljaš
da u susret hrliš sreći,
da koračaš ka svom cilju
i znaš, dobro znaš
da svakog dana možeš preći
bar po jednu milju.
