Bio je neki čovek i imao jednog konja, pak je od onoga i živio, što je na njemu nosio. Ali po njegovoj nesreći nabije konj sadno. Sad od njega ko tužniji, ko žalosniji. Kudgod ide, svakomu je svoju nesreću pripovedao. Jednom sede pred kućom svojom, i dok on tude nabraja, naiđe nekakav čovek, pak i njemu pripovedi žalost svoju govoreći kroz plač: – Ja imadoh jednog konja, i što sam na njemu nosio, od toga sam dosad i živio, pak evo sad nabi sadno, i ništa ne mogu na njemu nositii. Već molim te, ako znadeš od toga štogod, kaži mi.
Onda mu on odgovori: – Ta to je lako, uzmi orah, istuci ga, pak onda pospi onim prahom po rani, i odmah će proći.
Ko sada veseliji od njega; odleti na tavan i nađe orah, pak ga stuče i pospe ranu. Onda odvede konja na livadu, a on se vrati natrag. Posle toga prođe nekoliko dana; seti se on svoga konja i pođe da ga obiđe. Došao je na livadu vidi, gde je na konju njegovu iz sadna izrastao orah i još, što je bolje, rodio dobro. On pogleda uz orah, niz orah, uzme grudu zemlje, pak se hiti na njega i istrese nekoliko oraha. Ali malo zemlje one, što je on hitio, ostane na orahu, i opet se on kući vrati.
Kad prođe nekoliko vremena, opet pođe da vidi svoga konja u livadi, al’ kad tamo, ima šta videti: na orahu veliko polje naraslo od one zemlje, što je ostalo na njemu, kad se je hitio. Kad to vidi, vrati se kući, te upreže volove i pođe, pak uzore polje i poseje žito. Ma da je bila vrlo sušna godina, ipak je njemu rodilo žito dobro.
Kad on vidi, da se je gde nadveo oblak, tad konja za ular, pa pod oblak, i tako mu uvek nakišavalo, kad je htio. Kad već dođe vreme od žetve, zovne žeteoce, pak požanju i snesu na jedno mesto. Pobaca sve snopove, samo još jedan ostane; uzme vile, da i njega baci; ali lisica izleti ispod njega, pak preko polja uteče, a on za njom poleti, da je uhvati. Trčeći za njom dođe na jedno blato, i pođe da pređe, al’ mu zapadnu noge u blato, i nikako se ne mogne izbaviti. I tad se doseti što će: brže bolje odleti kući, donese motiku te iskopa noge iz blata, pak se opet naturi trčati za lisicom. Putujući dođe od jedne vode. I siromah, trčeći umorio se i ožednio pa brže bolje odseče sebi glavu te se napije, pa opet put svoj nastavi za lisicom. Kad prevali nekoliko puta, izvadi peškir, da otare znoj sa čela; al’ kad on ne ima na njemu glave, i seti se, da je ostala kod vode, gde je pio vodu. Potrči natrag, pa kad on tamo, već lisica pojela pola mozga. I tako su postali oni ljudi, koji su bez mozga.
SADNO – rana ispod sedla ili samara od jahanja ili tovara na grebenu životinja
