Први хладни дани опоменули су јежа Бодљивка да мора потражити дупљу у којој ће преспавати зиму. Сместио се у пространој шупљини трулог дрвета. Да би му било топлије, завукао се у суво лишће.
Одједном га је притиснула нека тешка шапа.
– А јој! – јаукнуо је медо. – Одакле трње у мојој јазбини?
Разгрнуо је лишће и угледао незванога госта.
– Аха, то си ти, Бодљивко!
– Ја сам – бојажљиво је промуцао јеж.
– Овде не можемо обојица зимовати – напоменуо је медо.
Бодљивко је тешка срца схватио да мора потражити друго уточиште.
– Могли бисмо – рекао је – обојица овдје преспавати зиму. Биће нам топлије. Ти се завуци дубље, а ја ћу ближе улазу.
– Ммм! – замумлао је медо. – Слаба ми је корист од тебе. Још ћу се опет набости на твоје бодље.
– Тешко је наћи овако скровиште – уздахнуо је Бодљивко и кренуо. Доброћудни медо га је задржао:
– Па, добро, остани!
И оба сустанара су се предала зимском сну…
Усред зиме пробудио их је лавеж ловачког пса, који је нањушио медведа. Дотрчао је ловац и завирио у шупљину.
– Па ти, Жућо, лајеш на јежа! Баш си остарио! – прекорио је ловац свог пса и једва га одвукао даље.
Тресући се од страха, медо је прошаптао:
– Бодљивко, јеси ли будан?
– Кога не би пробудио онај галамџија! – рекао је јеж.
– Ти си ми спасио живот! – рекао је медо пун захвалности.
На то му је јеж одговорио:
– Да си био себичан и да си ме отерао из своје јазбине, данас би ловац имао богат улов.
