Polazak u vrtić ili školu predstavlja određeni stres za svako dete i roditelje. U situaciji kao što je pandemija, taj stres je opravdano povećan. S obzirom na ozbiljnost i neizvesnost situacije s koronom, bilo da se radi o prvom polasku ili povratku u vrtiće i škole, ove godine ta tema traži dodatnu pažnju. Jako je dobra vest to što svaki roditelj doista može olakštati ovaj proces i to u sigurnosti svog doma
Sigurnost, stabilnost i predvidljivost u vlastitom domu ono je što svako dete prvo treba. Dete treba osećaj pripadnosti u svojoj primarnoj zajednici. Izuzetno je važno da dete oseća da ima “sigurnu luku“ u svojoj porodici bez obzira na to što se događa vani. Ta sigurnost prvenstveno se ostvaruje kroz primarni odnos (roditelj – dete), izgrađen na poverenju. Dete čiji je roditelj dostupan, u smislu da je prisutan, da ga vidi, uvažava i zadovolja njegove potrebe, puno će lakše prihvatiti bilo koju promenu i stresnu situaciju (kao što su aktuelne – polazak u vrtić/školu i korona). Dakle, topao primarni odnos i osećaj sigurnosti u svojoj porodici mogu značiti presudne razlike u ovakvim neizvesnim situacijama.
S obzirom da smo zbog koronavirusa u situaciji u kojoj ni odrasli nemaju kontrolu i predvidljivost, tada je važno dtetu dati do znanja da odrasli (stručnjaci) rade sve što mogu da reše tu situaciju. Na ovaj način se odgovornost i briga prebacuju na odrasle, kako dete nebi nosilo teret neizvesne situacije na svojim leđima.
Sledeća važna stvar odnosi se na uticaj roditelja i njegovih osećaja na dete. Kada roditelj oseća silan strah oko polaska u vrtić/školu, on to prenosi na dete koje tad oseti da tu nešto nije u redu. U takvoj situaciji će dete vrlo verovatno otvoreno pokazivati otpor, ili u protivnome zadržavati neugodan osećaj u sebi, što je opet apsolutno nepoželjno. Obzirom da u ovoj situaciji s koronom postoje realni strahovi i prouzrokovani problemi, ono što roditeljima može pomoći su: razgovor s bliskom odraslom osobom, razgovor sa stručnom osobom, fokusiranje na moguća rešenja, a ne probleme, različite tehnike opuštanja (od sporta do meditacije, zavisno što kome pomaže).
Treći deo odnosi se na komuniciranje s decom o konkretnoj situaciji.
U najboljoj nameri da zaštitimo dete, nekad mu uskraćujemo informacije koje bi trebalo znati. Ono zašto bi dete moralo raspolagati tim informacijama je sledeće: kada nastupi neka situacija koja je van kontrole odraslih (kao pandemija) ili koja je jednostavno neugodna za sve, dete oseti da nešto nije u redu. Ukoliko do njega dopiru polovične informacije, dete može osećati strah od neizvesnosti, pripisivati krivicu za neki događaj sebi, razmišljati o još gorim mogućim scenarijima. Zato je važno detetu dati prilagođene, ali tačne informacije. Bitno je biti dostupan za dete i odgovoriti na njegova pitanja oko konkretne situacije. Nipošto ne treba izbegavati ovu temu ili obećavati neostvarivo (kao npr. da više niko neće oboleti).
I jedna od daleko najvažnijih poruka: Dete treba uključiti, informisati, podsticati na pranje ruku i slično, ali ni u kom slučaju prebacivati odgovornost na njih rečenicama poput “Ako budete dobri/ako budete poslušni nećete oboleti/niko od nas neće oboleti“.
Dakle ono što je odgovornost odraslih u ovoj situaciji je da, prilagođeno uzrastu, daju detetu odgovore na njegova pitanja, da im daju utehu, nastave s njihovim uobičajenim aktivnostima kod kuće i brinu o sebi (svojim osećajima i stanju).
Glorija Peranić
