Ako dete razbacuje igračke, umesto da pretite i vičete, možete mu zadati da ih svakodnevno sprema ili ako gazi cveće u dvorištu, zadati mu da svakodnevno zaleva cveće. Nije potrebno naglašavati da je to kazna, primerenije bi bilo reći detetu da je to poseban zadatak za njega
Kazna je reč koju danas retko ko voli da čujei. Nerjetko se događa da roditelji, u pokušaju da zaštite dete, u potpunosti izbegavaju bilo koji oblik kažnjavanja, a neki pak previše naginju kaznama. Potpuno je prirodno da roditelji vole decu i pokušavaju da ih pravilno usmere i pripreme za život. Ali, svato se bar jednom nađe „pred zidom“.
Događa da se roditelji sve više osećaju nemoćni u svojim nastojanjima i pitaju se kako dalje i šta učiniti. Gde je zlatna sredina? Uvek je najbolji način izbegavanja nepoželjnog ponašanja – prevencija. I to od samog početka detetovog života.
POKAŽITE SVOJIM PRIMEROM
Dete od rođenja pa sve do svoje šeste-sedme godine svet doživljava celovito. Ima razvijen pojam o sebi kao jedinki, ali ne na način kao što će ga razviti kasnije u pubertetu. Još uvek je zatvoreno u svoj unutrašnji svet. Ono je celo jedan čulni organ. Živi u bezgraničnom poverenju u odrasle. Sve ono što se radi pred njim dete upija i imitira. Mozak mu je u alfa stanju i sve što doživljava, doživljava celim svojim bićem. Dete djeluje i dobija reakcije na svoje delovanje koje nije uvek u mogućnosti razumom potpuno preraditi.
Reakcije na ponašanje detetu mogu biti prijatne ili neprijatne. Odrasli znaju da vatra peče ili da nož seče. Dete to saznaje neugodnim iskustvom dodirivanja takvih predmeta. Naravno, odrasli čine sve da se takva iskustva izbegnu. Svaki roditelj zna da upozoravanjem i opominjanjem ne postiže mnogo, ali pokazivanjem može postići sve. Ukoliko postoji opasnost od nekog predmeta, najbolji način je pokazati detetu da je to opasno kroz igru.
S obzirom da dete imitira okolinu (nesvesno), ponašanje odraslih koji ga okružuju je od presudne važnosti. Pa i uz sve preduzete mere, dete će ponekad napraviti nešto što nije ispravno. Šta sad? Uskraćivanje kazne može biti loše kao i preveliko kažnjavanje.
NE PREPUŠTAJTE SE BESU
Kazna je postupak koji ima za cilj razvijanje i jačanje moralnih vrednosti, buđenje svesti i menjanje neprimerenog ponašanja. Onaj koji kažnjava nikada ne sme da uroni u ljutnju i deluje iz besa. Osoba koja kažnjava treba da deluje iz razuma i s ciljem. Ponašanje se uvek odvija u različitom emotivnom kontekstu. Stoga, pre određivanja kazne, prvo se i roditelji i dete trebaju smiriti. U ljutnji deluju emocije, a ne razum.
Ne sme se dozvoliti da kazna dovede dete u stanje straha ili besa. To samo vodi još većoj ljutnji i tvrdoglavosti, ali ne i razumevanju posledica dela. Zato svaki pogrešan postupak i svaka pogrešna reč, a posebno vikanje na djete deluje „pogubno“.
Vikanje “napada svaku ćeliju” detetovog bića pa se često može primetiti da se malo dete prilikom plača trese.
Starije dete se brani od bola ulazeći u stanje bjesa i tvrdoglavosti.
Deca kojima se stalno preti najstrožim kaznama žive u neprestanom strahu i emocionalnoj napetosti. Tada se u njima može stvoriti potreba obmanjivanja odraslih kao pokušaj izbegavanja takve kazne.
Jednako je loše ne reagovati na loš postupak deteta ili reći mu: „O tome ćemo kasnije ili nešto slično, a poslije potpuno zaboraviti na to. Dete gubi poverenje u odraslu osobu pa su mogućnosti manipulacije velike. Dete to doživljava kao da je zapravo sve dozvoljeno i zaključuje da posledica neće biti.
UMESTO KAZNE, POSEBAN ZADATAK
Kazna treba biti takva da razvija individualnost, dakle primerena svakom detetu. Kazna treba da vodi dečjoj svesti, treba je razbuditi i razbistriti. Na primer, ukoliko dete razbacuje igračke, zadati mu da ih svakodnevno sprema; ili gazi cveće u dvorištui, zadati mu da svakodnevno zaleva cveće.
Nije potrebno naglašavati da je to kazna, primerenije bi bilo reći detetu da je to poseban zadatak za njega.
Na taj je način kazna usklađena sa detetom i delom koje je počinilo. Ispravljanje pogrešnog ponašanja je upravo nešto što će razvijati u detetu osećaj za pravednost i dete doživljava kaznu objektivno.
LEKOVITE PRIČE
Ponekad je izuzetno delotvorno na detetovo neprimereno ponašanje reagovati pričanjem priče. Jednostavno započeti i pričati neku priču koja prikazuje upravo ponašanje deteta. Recimo, ukoliko dete laže, ispričati priču o čoveku koji je toliko lagao da kad je na kraju počeo govoriti istinu, niko mu nije verovao. Detetu ne treba ništa u vezi priče objašnjavati niti ga ispitivati. Jednostavno je ispričati i ostaviti dete da je samo “preradi”. Malo po malo, dete ugrađuje pozitivne primere u svoj sistem vrednosti.
Ukoliko se ovo sprovodi od samog početka, kasnije se neće (osim u izuzetnim slučajevima) pojavljivati devijacije u ponašanju.
Kazna je postigla svoj cilj ako detetova unutrašnjost nije povrijeđena, a ono je shvatilo posledice svog ponašanja. Tako i njihova moć rasuđivanja jača.
PIŠE Iva Zajec
