„TEŠKO je naučiti pristojno jesti“, kaže osmogodišnja Selim, koncentrišući se na ‘motanje’ špageta veličine jednog zalogaja uz pomoć viljuške i kašike, a zatim ga prinosi ustima i pribor za jelo odlaže na tanjir.
Obrok čiji je glavni sastojak testenina deo je obuke namenjene grupi dece od osam do 11 godina koja se održava svake subote ujutro u prostoriji jednog minhenskog kafića i traje tri sata.
Pohađa je 10 dečaka i devojčica koji uče kako ispravno koristiti nož, viljušku i kašiku, kako pristojno pozdraviti druge ljude, kako se predstaviti, počistiti za sobom, uče o važnosti dolaska na vreme, kako dati iskren kompliment i kako ne proizvoditi zvukove, poput mljackanja ili podrigivanja za vreme jela.
Kad instruktorka obuke Janina Katarina Poetš postavi pitanje ko je dobrovoljno došao, niko ne diže ruku.
No, ubrzo posle toga deca počinju da se zabavljaju učeći ko koga treba prvi da pozdravi i kako se od nekoga oprostiti na prijateljski način. A onda jedan od njih nenadano pita instruktorku Poetš: „Molim vas, da li mogu nešto da popijem?“
Poetš, koja bontonu prvenstveno uči odrasle, kaže da su i obuke za decu vrlo tražene jer „roditelji žele da i njihova deca usvoje pravila lepog ponašanja“.
„Veštine lepog ponašanja neretko su povezane s pripadnicima više ili bogate klase, no one su zapravo temeljne veštine koje bi svakome trebale da bude poznate“, kaže Poetš. Obuku čini više lekcija od kojih svaka pokriva određenu temu.
Od društvene prilagodljivosti i samosvesti do lične pojave i online pravila ponašanja. Potonje nas uči o tome na koji način zadržati dostojanstvenost u, neretko mržnjom nabijenoj, internet komunikaciji. Učenje određenih veština u mlađem uzrastu otvara vrata uspehu u društvenom, akademskom i profesionalnom životu jer je reč o vanvremenskim veštinama.
Ako se ponašate pristojno, vaša društvena pozadina postaje nebitna. Nije redak slučaj da osobe školovane u skupim privatnim školama izgube posao samo zato što se smatraju povlašćenim i ponašaju se bahato i nepristojno.
Kada su posredi dobri maniri u porodici, roditelji predstavljaju svojevrsnu sponu i temelj, napominje Ulrik Ricer-Zahs, online savetnik njemačkog Saveznog udruženja za podučavanje dece bontonu. „Roditeljima bi moralo biti jasno šta za njih znače dobri maniri, kao i činjenica da upravo oni deci moraju biti primer“, kaže. No, čak ni roditelji koji imaju najbolje namere ne pridržavaju se baš uvek svih pravila. Šta ako opsuju ili im iz usta ‘izleti’ neka ružna primedba?
„U takvom bi slučaju trebali priznati da nisu u pravu jer će i deca slediti njihov primer ako se nađu u sličnoj situaciji“, kaže Ricer-Zahs.
I premda se roditelji mogu truditi da primerima redovno ukazuju na dobre manire, ponekad poruka neće dopreti do njihovih potomaka.
Deca će uživati u druženju s novostečenim prijateljima, koji će možda organizovati takmičenje u glasnom podrigivanju za stolom, posebno u tinejdžerskim godinama. Tada će jasno roditeljima dati do znanja da ih ne trebaju, bar kada je vaspitanje posredi.
„Koliko god ovakve faze bile iscrpljujuće, one uvek prođu“, kaže Ricer-Zahs, dodajući da je uvek bolje pribeći kreativnom rešenju nego sili. „Mogli biste obesiti spisak psovki koje deca koriste kada u posetu stižu bake i dede. To bi moglo podstaći brojne produktivne rasprave.“
Do svojih adolescenata ćete najjednostavnije dopreti kada im jasno date od znanja da dobri maniri nisu svrha sebi samim, već su izraz poštovanja i uvažavanja, pojašnjava Marion Viman, koordinatorka kursa iz bontona „Malteser Hilfsdiensta“, katoličke organizacije koja takve kurseve drži po nemačkim školama od 2011. Na kursevima se adolescenti pripremaju za situacije koje bi mogle odrediti tok njihovog života – uče kako se ponašati tokom razgovora za posao ili na nekoj poslovnoj večeri.
Kroz zadate uloge uče standardne oblike pozdravljanja, usvajaju savete o govoru tela, o tome na koji način koristiti glas, kolika je ispravna udaljenost od osobe s kojom razgovaraju i koliko čvrsto treba stisnuti ruku pri upoznavanju ili pozdravu.
Komentari na pohađanje ovakve nastave su podeljeni. Jedni podržavaju učenje dece pravilima lepog ponašanja, a drugi ovakve kurseve osuđuju, smatrajući kako ljudi imaju osećaj da sve mogu kupiti novcem, uključujući i lepo ponašanje.
No, bez obzira na to idu li vaša deca na kurseve bontona ili ga uče kod kuće, neupitno je da pristojno ponašanje i dobri maniri nikada ne izlaze iz mode te da mogu više da koriste nego da štete.
HINA
