KAKO JEDNA UČITELJICA ZAUSTAVLJA MALTRETIRANJE VRŠNJAKA U SVOJOJ ŠKOLI?

Međuvršnjačko zlostavljanje i maltretiranje nažalost je svakodnevica u većini škola, a mnogi učitelji i profesori toga nisu ni svesni jer zlostavljana deca skrivaju svoje probleme

Ponekad deca tako dobro skrivaju sve nevolje i maltretiranje kroz koje prolaze u školi pa je učiteljima ili profesorima teško uopšte da primete da postoji problem koji se mora što pre rešiti.

Upravo toga je svesna učiteljica kojoj je književnice Glenon Dojl Melton posvetila kolumnu. U njoj je opisala susret s jednom od učiteljica svog sina Čeza koja joj je tokom razgovora priznala da svake nedelje pokušava da prepozna zlostavljane učenike u svojoj učionici.

Sele smo na par minuta i pričale o tome kako je podučavanje dece sveta dužnost i odgovornost. Složile smo se da matematika i čitanje nisu najvažnije stvari koje se uče u učionicama. Onda mi je ispričala ovo.

Svaki petak zamoli svoje učenike da izvade komad papira i na njega napišu imena četveoo dece s kojom bi voleli da sede sledeće nedelje. Učenici su svesni da njihovi zahtevi mogu i ne moraju biti ispunjeni. Takođe moraju da izdvoje jednog učenika koji je te nedelje bio izuzetan primer svima.

Svaki petak, nakon što učenici odu svojim kućama, ona razvrstava te papiriće ispred sebe i proučava ih.

S kim niko ne želi da sedi?

Ko ne može da napiše nijednu osobu s kojom bi želeo da sedi?

Koga niko ne primećuje?

Ko je prošle nedelje imao milion prijatelja, a ove nedelje nijednog?

Ona ne traži novi raspored sedenja za izuzetne učenike. Ona traži usamljenu decu. Onu koja se teško povezuju s drugom decom. Identifikuje mališane koji postaju žrtve školskog društvenog života. Odmah na licu mesta raspoznaje koga maltretiraju i ko maltretira.

Kao majka, mislim da je ovo najbrilijantnija strategija s kojom sam se ikada susrela. Svaki učitelj i profesor zna da se zlostavljanje najčešće događa izvan njihovog vidokruga i da su zlostavljana deca previše preplašena da bi se nekome poverila. Ali istina izlazi na videlo na onim malim privatnim komadićima papira, napisala je Glenon.

Učiteljica potom pronalazi načine da decu koja su izopštena integriše u društvo. Glenon ju je upitala koliko se dugo koristi ovom metodom, a ona joj je odgovorila:

„Od pucnjave u školi Kolumbine. Svaki petak nakon pucnjave u Kolumbineu.“

Spomenuta tragedija dogodila se 20. aprila 1999. godine u SAD-u. Tog su dana Erik Haris i Dilan Klebold, učenici srednje škole Kolumbine, ubili 12 školskih kolega, jednog profesora i ranili 24 osobe, a nakon pucnjave počinili su samoubistvo. Erik i Dilan godinama su bili meta vršnjačkog maltretiranja.

Ova brilijantna žena je shvatila na tom primeru da nasilje započinje zbog izopštenosti. Svako spoljnje nasilje započinje s unutrašnjom usamljenosti. Gledala je tu tragediju i znala da će deca koju se ne primećuju mogu jednom pribeći tome da se primete po svaku cenu. Odlučila je da se bori protiv nasilja na vreme i često, u okolini koja joj je nadohvat ruke. To što ona radi spašava živote. Uverena sam u to. Ona pronalazi problem, prekida izopštenost i usamljenoj deci pruža pomoć koja im je potrebna, zaključuje Glenon.