KAKO IZGLEDA KADA ODEŠ IZ SRBIJE DA ČUVAŠ DECU U INOSTRANSTVU?

Da mladi odlaze iz Srbije na sve načine je bajata vest i više nikome nije čudno kad na prste jedne ruke pobroji sve prijatelje koji su mu ostali u Srbiji. Ili je u pitanju školovanje, ili odeš preko rodbinskih veza ili udadbenih okolnosti. Mada, nije mali procenat devojaka koje se odlučuju da čuvaju tuđu decu i zarade fine pare po Nemačkoj, Švajcarskoj i drugim zemljama. Iz razgovora sa nekoliko njih, shvatam da to i nije tako lako.

Nije da si baš moderna Pepeljuga plus dadilja, već je usamljenost sastavni deo takvog posla. Agencije koje se bave posredovanjem između porodica kojima je potrebna bebisiterka i devojaka koje imaju želju da se bave takvim poslom dobro funkcionišu, pa ne čudi činjenica da se zbog ne baš sjajnih uslova u Srbiji, mnoge devojke, sa diplomom pod rukom, odlučuju da čuvaju decu po inostranstvu.

Sve to zvuči super i zanimljivo. Ali da li je stvarno tako? Šta ti to zapravo vidiš i koga ti to upoznaš, ili staviš svoj pravi život na čekanje, odeš tamo tri meseca, vodiš računa o klincima kao da su tvoji i onda se vratiš svojim prijateljima, nastaviš tri meseca život malo lagodnije sa tim zarađenim parama, pa opet zapališ preko i sve tako u krug? Ako pri tom, naučiš i jezik, eto dodatnog plusa i novih mogućnosti da i u budućnosti odeš negde drugde, možda čuvaš svoju decu, a ne tuđu.

Bojana Mitrović je studentkinja, ima 24 godine i trenutno je na takvom programu u malom mestu blizu Ženeve. Radno vreme je takvo da ima vikende slobodne, a kako sam shvatila, dadiljama vikend nije isto što i nama ostalim smrtnicima.

– Kad ostanem sama, uhvate me momenti nostalgije. Nedostaju mi porodica i prijatelji, a slobodne vikende koristim da putujem. Pošto sam blizu granice sa Francuskom, trudim se da vikendima putujem tamo, da što više vidim i obiđem. Nisam do sada upoznala nekog sa kime bih provodila vreme, svi kontakti koje sam imala su iz parka dok sam bila sa decom. Iako su svi ljubazni i druželjubivi, takvi kontakti su površni i nemam baš nekog koga bih na slobodan dan pozvala na pivo, a o izlasku ni ne pomišljam – kaže ona.

U zavisnosti od toga gde radiš, u kom periodu godine i koliko ti je posao zahtevan, možeš i da znaš šta da očekuješ. Da li ćeš biti sam ili će te sreća pogledati pa ćeš osim mama, tata i dečice sresti i skontati se sa još nekim, ne zavisi samo od tebe.

Jelena Božić ima 27 godina, a trenutno je na master studijama u Lozani. Još na osnovnim studijama je putovala u Francusku i čuvala decu, a ona im nešto drugačije iskustvo. Mahom je imala društva, a u onim trenucima kada nije, samoća joj nije teško padala kao ni bilo šta drugo.

– Već prve godine kada sam upoznala sam dve devojke iz Nemačke koje su se bavile istim poslom, sa kojima sam ostala u kontaktu. U slobodno vreme išle smo na plažu ili u šetnje po obližnjem mestu. Iako je moj primarni cilj bio učenje jezika, a mesto nije imalo školu jezika, ja sam to nadoknađivala tako što sam putovala i upoznavala novu sredinu. Ako nismo išle na plažu, onda smo putovale i obilazile Azurnu obalu – kaže Jelena.

Tek iz razgovora sa ovim devojkama skontam da to nije klasičan posao. Nemaš fiksno radno vreme, a ta porodica u kojoj radiš postaje tvoja. Tu si i deliš i dobro i loše sa njima. Međutim, šta kad je tebi loše, kad ti nimalo nije do putovanja, kad ti odjednom Alpi i nisu toliko lepi, a kad pogledaš kroz prozor vidiš samo krave, koje nimalo ne liče na one iz reklame za Milku.

– Onda radi skajp. Nije isto, ali bar na taj način uspem da se osetim malo bolje. Kad vidim svoje prijatelje i prepričam im neku situaciju, bude mi lakše. Nema konkretnih problema, ali dođu trenuci kad mi treba neko moj i kad od dosade gotovo brojim dane do povratka – kaže Bojana.

Da prilika i vremena za socijalizovanje fali, misli i treća sagovornica Milica Simić, po zanimanju master turizmolog. Međutim, svoju profesionalnu strast ispunjava putovanjima, a već šest meseci radi za jednu porodicu u jednom malom skijaškom centru na Alpima. Kaže da je usput upoznala dosta ljudi, mahom u dečijim kampovima, ali zbog prirode svog i njihovog posla, nije to klasično druženje.

– Živim u malom mestu u kojem i nema klubova, a nemam ni vremena. Kad završim dnevne obaveze, odem u svoju sobu i ležim u kadi dva i po sata i tad skajpujem s prijateljima. To me toliko relaksira, da ujutru kad ustanem budem kao nova i mogu sve ispočetka. Ako dobijem par vezanih slobodnih dana, onda putujem i obilazim što više mogu, mada sam u suštini većinskim delom sama – kaže ona.

Milica kaže da joj je ova prilika iskrsla slučajno i da je primarnu ulogu odigrao novac, međutim uslovi i porodica za koju radi su joj se svideli, pa sada to više i ne posmatra kao posao, već je spoj posla i zadovoljstva.

Tri osnovna motiva koja se prepliću su novac, učenje jezika i putovanja. Dok u novačniku brojiš evre i švajcarce, kačiš brutalne slike sa putovanja sa heštegovima na stranom jeziku istovremeno si čekirao sva tri. Onda možeš i da izdržiš ako ti je malo dosadno, jer za koji se mesec vraćaš kući i svom životu. I kad ti baš fale tvoji ljudi, a samoća je hladnija nego švajcarska zima, setiš se što si tu, pa se pokriješ još jednim ćebetom i pustiš novu epizodu serije. Ma, izdržaćeš. A verujem da pravi izlasci i druženja sa prijateljima, ipak čekaju dan povratka kući. Kontam da je šteta ako voliš turbofolk, a tu u nekom klubu u blizini, baš neka srpska zvezda često ima tezgu. Ali jebiga, ipak ćeš je slušati po splavovima, dok francima plaćaš ture prijateljima i srećan si što ujutru kad ustaneš, jedino dete o kojem imaš da brineš je ono u tebi.

Aleksandra Aleksić

https://www.vice.com/rs