Niko ne voli da bude obasipan pravilima jer se tada osećamo krivim, glupim, malenim osobama koje ne mogu ništa ispravno da urade. Deca, kao i odrasli puno su više spremna da sarađuju kada osećaju da se uvažavaju i poštuju
Kako postaviti zdrave granice deci? Kako i kada detetu reći ne i koliko je to važno da bi i deca sama znala kada drugima reći ne? Koliko je važno biti onda dosledan i ima li situacija kada je ipak u redu predomisliti se?
Na ova i slična pitanja, pokušaćemo da vam odgovorimo, na način, da vam približimo osnovne pojmove vezane uz granice, a kroz praktične primere u ovom tekstu, pružićemo vam prostor za sopstveno propitivanje i kreativnost. Pa krenimo redom.
ŠTA SU TO LIČNE GRANICE?
Reći ne znači postaviti granice. Svaki naš kontakt sa spoljnjom sredinom odvija se na granici dodira ili kontakta. Granica kontakta je dobra kada mi jasno razlikujemo naše potrebe i želje, od potreba i želja drugih. Pomoću granica kontakta formiramo vlastiti identitet, našu ličnost u odnosu na druge ljude.
Proces formiranja vlastite ličnosti je vrlo složen zbog uzajamnog delovanja nas i okoline, odnosno drugih ljudi. Svaka osoba na ovom svetu je različita i jedinstvena. Mi posedujemo puno sličnosti s drugim ljudima, ali smo u nečemu i potpuno različiti od drugih. Sa onim po čemu smo slični, obično, nemamo problema, međutim problemi nastaju kada su u pitanju razlike. Da bismo potpuno formirali vlastiti identitet, postali autonomna i autentična osoba, potrebno je prihvatiti svoju različitost u odnosu na druge. Tek tada možemo prihvatiti različitosti kod drugih.
ODREĐIVANJE GRANICA NEKADA I SADA
Kada pogledamo u prošlost, različitost nije bila posebno podsticana i na svako odstupanje od uobičajenog gledalo se kao na narušavanje reda. Tako su se, na primer, pod granicama podrazumevala interna roditeljska pravila, koja su predstavljala smernice ponašanja deteta i uglavnom su se podudarala s pravilima šire društvene zajednice i zato ih je bilo lakše nametati, a od dece se očekivalo da ih slede.
Danas kada je društvo različitije, proširio se jaz između porodičnih i društvenih granica i postalo ih je sve teže odrediti. Određivanje granica nikada nije bilo jednostavno jer smo ih skloni odrediti na način koji povređuje integritet drugih ljudi. To je posebno opasno u situacijama s decom, gde moć nije podjednako raspoređena i gde govorimo o tzv. asimetričnim odnosima. Kada se deca boje te iz straha uče poštovati moć roditelja/odraslih, ne uče poštovati integritet drugih ljudi jer je njihov ugrožen i odrastaju na nezdravim temeljima. Ti nezdravi temelji mogu kada odrastu biti izvor njihove nesigurnosti u vlastitom zauzimanju za sebe ili manjku empatije za druge. To su samo neki o mogućih problema i njih je daleko više. Svako od nas na sebi svojstven način doživljava povrede vlastitog integriteta i gde će se kroz život to odraziti doista je individualno.
Budući da se danas mladi sve manje boje odraslih i sve manje poštuju tradicionalni autoritet, utemeljen na zloupotrebi moći i manipulaciji, ono što se pokazuje zdravim i podržavajućim, je odnos između roditelja/odraslih i dece, koji bi se temeljio na ravnopravnom dostojanstvu. Kada govorimo o ravnopravnom dostojanstvu, podrazumevamo postavljanje granice koje poštuju ličniintegritet djeteta. Takve granice nisu skup univerzalnih pravila koje samo treba primeniti, već u interakciji sa decom odrasli moraju da nauče da odrede svoje lične, individualne granice. Objasnićemo slikovito šta pod tim podrazumevamo.
RODITELJ MORA DA PRIHVATI SVOJ LIČNI AUTORITET, A NE AUTORITARNU MOĆ
U prošlosti, granice koje je roditelj postavljao detetu, možemo zamisliti poput kruga, unutar kojeg se nalazilo dete. Krug je predstavljao skup pravila i nazivamo ga granicom koju roditelj postavlja detetu. Budući da dete svakako treba granice kako bi se osećalo sigurnim, danas na način postavljanje granica, gledamo na drugačiji način. Danas, kažemo da roditelj prvenstveno sebi mora postavi granice, na način da odredi svoje lične, individualne granice. To znači da roditelj mora da prihvati svoj osobni autoritet, a ne autoritarnu moć. To će lakše ići onim roditeljima koji imaju životno iskustvo odrastanja, u kojem se poštovao njihov integritet. Koji su slobodno izražavali svoja osećanja i misli, nisu ih potiskivali, te su imali priliku da razviju osećaj lične odgovornosti i uopšte načina govorenja ličnim jezikom. Lični jezik sadrži poruku. Nije važno tačno o kojoj je emociji riječ. Reči nas mogu povrediti, iskrene emocije ne mogu. Kada roditelj izražava tugu, bes, smetenost (…) to je uredu. Na taj način i deca uče da drugi u porodici imaju svoje potrebe i da ne mogu dobiti uvek šta žele te da u kontekstu porodičnog života postoje pojedinci.
Drugi razlog zašto se ne bismo trebali stideti da govorimo ličnim jezikom je zato što se naša osećanja, naš temperament, emotivni padovi i uzleti deo onoga ko smo. Jezik definiše granice, izražavanje osećanja odražava toplinu kontakta. Često zaboravljamo kako toplina bilo kojeg odnosa nastaje iz dva izvora: iz onog što nas spaja i onog što uzrokuje trenje.
I U PRAKSI – KAKO KORISTITI LIČNI JEZIK?
Kada se određuju granice, puno je bolje koristit se ličnim jezikom (poput: Želim…), umesto da izgovaramo naredbe (poput: Ne smeš ulaziti u cipelama u stan!) Kada osoba izražava pravila u svoje ime, a ne kao opštevažeće istine, deca će poštovati granicu osobe. Niko ne voli da ga napadaju i obasipaju pravilima jer tada imamo sklonost da se osećamo neodgovornim, krivim, glupim, malenim, osobama koje ne mogu ništa ispravno da urade. Deca, kao i odrasli puno su više spremna da sarađuju kada osećaju da ih uvažavaju i poštuju.
Lične granice izražavaju želju pojedinca kao kada kažemo: „Ne želim da sad sviraš gitaru.Trebam malo mira.“ Kada govorimo ličnim jezikom i izražavamo vlastite emocije ne povređujemo druge. Ono što povređuje su reči, nikada iskrene emocije. Lični jezik – Želim, Ne želim i slično – deluje samo ako je zaista ličan. Lični jezik je neprocenjiv u spašavanju ne samo našeg odnosa s decom, nego i odnosa s partnerom, kolegama, roditeljima, prijateljima – i sa nama samima.
Naravno da ne možemo biti savršeni u svim svojim nastojanjima i to je potpuno ljudski. Nekada ćemo i povrediti tuđe granice, raniti drugu osobu, ponekad i poniziti. I to je ljudski, sve dok ih na taj način ne okrivljujemo ili prenosimo stav da smo mi uvek u pravu.
Učeći decu svojim primerom, kroz zajednički odnos, kroz iskustvo koje stiču unutar porodice, pomažemo im da se nauče zauzeti za sebe, unutar porodice i izvan nje.
Like this:
Like Loading...
Related
